U svojoj praksi sam videla roditelje koji nisu dovoljno posvećeni svojoj deci. Osim svog posla, imaju vremena za vežbanje, odmaranje, odlazak na kafe sa drugaricama, duže spavanje, hobi i izlaske. Nemojte me pogrešno shvatiti. Sve ovo je u nekoj umerenoj dozi potrebno svakom roditelju.
Međutim, ako Vi u jednom danu radite, odete na trening i vidite se sa drugaricom na kafi, pitam se koliko Vam vremena ostaje za decu. Naročito ako su mali. Povremeno nije loše imati pomoć sa svih strana, ali deci su roditelji i te kako važni.
Kako biste formirali i održali bliskost važno je da provodite što više slobodnog vremena sa njima. Malo razgovora i igre stvara idealnu kombinaciju za blizak odnos. Nije dovoljno da ih samo vozate i taksirate od tačke A do tačke B. Nije dovoljno da im svako malo kupujete poklone, jer imate osećaj krivice. Takav način vaspitanja čak nije ni poželjan.
Sa druge strane, nije poželjno ni kada ste preterano uključeni. Na primer, odlučujete o svemu. Čak i o stvarima i situacijama za koje su deca već spremna. Mešate im se u svaku igru. Imate unapred određen raspored za svaki minut tokom dana. Nema spontanosti i slobodne igre.
Planirate čega će se igrati. Često ponavljate rečenice poput: „Možda si to trebao ovako… Nemoj tako, hajde ovako… Igrajte se malo ovoga…“ Roditelji ponekad trebaju povući kočnicu.
Nije poenta u tome da se roditelji uopšte ne uključuju. Poenta je u tome da se momenat pažljivo bira. Prvo pustite decu da sama odluče čega će se igrati. Pustite ih da razvijaju maštu i kreativnost, da se dogovaraju, pa čak i posvađaju. Umešajte se jedino ako krene da bude „čupavo“. Kao i odrasli, deca uče na svojim greškama. Zbog toga im morate dati dovoljno slobode da greše.
Što ih više budete puštali – biće samostalniji. Imaće više samopouzdanja. Bolje će kontrolisati svoje emocije. Naučiće da pomažu drugima i traže pomoć kada je to potrebno. Neće Vas zvati za svaku sitnicu.
Kada Vam dođu druga deca u goste, ne organizujte im igru. Pustite ih da sama postignu taj nivo. Možda će biti malo prepirke među njima, ali i to je vrsta učenja.
Dakle, čim vidite da su se zaigrala, da su na nešto fokusirana, da nešto sama prave, seckaju, boje, sklapaju – pustite ih. Takav način igre je veoma važan za njihov pravilan razvoj. Ukoliko vidite da se u nečemu muče, da ne znaju šta će sami sa sobom već neko određeno vreme, da čitava situacija napreduje u pravcu u kojem ne želite – tek tada im dajte neki predlog ili započnite igru zajedno.
Da, znam. Često je vrlo teško odupreti se tom roditeljskom nagonu da im u svakoj situaciji pružamo pomoć. Ali, ne zaboravite – Vi ih pripremate za svet koji nije toliko pažljiv kao roditelj. Pripremite ih u bezbednom okruženju kakvo je porodica. Kasnije će Vam biti zahvalni. Sve što mogu sami, pustite ih da rade sami.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
