Osvrnite se oko sebe. Koliko često vidite odraslu osobu sa detetom u banci? Bilo kom šalteru? U redu za neki fast food? Prodavnici? Kada sednemo na kafu sa prijateljicom, dajemo detetu telefon kako se ne bi dosađivalo. Razgovor? Komunikacija? Interakcija? A, ne. Šta je sad pa to?
Nekada smo bili kulturni i roditelje sa malom decom puštali preko reda. Niko ne govori o tome da je neophodno da dete čeka sa Vama satima. Međutim, ako pričeka negde 10, 15 ili 20 minuta – ništa mu neće biti. Čekanje u redu nikom ne prija. Ali, prihvatili smo tu situaciju kao deo svakodnevnice i nećemo se mnogo iznervirati (osim kada su u pitanju ekstremni slučajevi).
Čim treba malo da se sačeka, dajemo deci telefon u ruke. Ponekad već i mahinalno, automatski, čak i kad nam dete uopšte to i ne traži. Da, znam, lakše je. Za svaku malu prepreku ili dosadu – dete dobije telefon. Zašto?!
Znamo li kakve posledice po dete ostavlja ova naša navika? Kako će se dete nositi sa problemima? Preprekama? Čekanjima? Kako će proći u bilo čemu što zahtevu strpljenje, trud i dugoročnu upornost?
Obratite pažnju na našu svakodnevnicu: posao, auto, škola, auto, engleski, auto, trening, auto, stan, odlazak na spavanje. Ubacili smo u desetu brzinu. Sve je brzo, instant, fast… Ukoliko nema interneta, počinje nervoza ozbiljnih razmera. Nemamo strpljenja, a tek naša deca – oni ni ne znaju šta taj pojam znači.
Kupujemo putem interneta. Dobijamo kredit putem interneta. Svi sadržaji koji su nam potrebni – sve je preko interneta. Informacije stižu do nas brzinom svetlosti. Deca su ozbiljno smanjila kretanje, gojaznost se povećava, a o anksioznosti, depresiji i paničnim napadima ne smem ni da počinjem.
Deca nisu savladala osnovne socijalne veštine. Ulaze u prodavnicu – gledaju u telefon. Ne pozdrave se, ne izuste ni: „Dobar dan.“ U školi je sve veći broj dece sa ogromnim procentom hiperpažnje i učitelji i nastavnici i te kako ukazuju na to. Međutim, roditelji imaju nekih drugih briga. Ko će se sad zanimati sa detetom?! Nemamo vremena za njih.
Deca broje lajkove, žive idealan, virtuelan život. Kako li će oni sutra završiti fakultet i početi samostalno svoj posao? Kako kad im sve pada sa neba? Razmišlja li iko kakve generacije stvaramo? Pravimo selfije u autu sa decom. Izgleda da nam je to druga kuća? Ili prva?
„Pa svi to rade! Ne može se sad moje dete razlikovati i biti jedino koje nema mobilni telefon ili bilo koju drugu novu tehnologiju u prvom razredu osnovne škole!“
Roditelji, probudite se. Živimo u eri interneta i deca trebaju da se snalaze na njemu. Ali, ne, on im ne mora i ne treba zameniti razgovor, druženje, šetnju, trčanje, dosadu, maštu, kreativnost…
Stvorili smo novu generaciju čije ćemo posledice videti tek za dvadesetak ili tridesetak godina. No, tada će već biti kasno. Reorganizujte svoje prioritete, jer nam deca nisu u prve tri tačke, a trebalo bi!
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
