Razgovarala sam sa koleginicom o ponašanju svog deteta. Dok sam joj ređala greške i pogrešna ponašanja, samo me je prekinula: „Šta misliš, zašto se ona tako ponaša? Šta bi predložila kada bi ti došla neka druga mama i ispričala sve ove probleme?“
Stala sam. U momentu shvatila. Očekujem previše. Da, ona ima 8 godina i trebala bi mnogo toga da zna, ali ne sve. Na kraju krajeva, mi smo odrasli, pozavršavali smo silne škole i edukacije, iskusili mnoge dobre i mnoge pogrešne stvari, pa još uvek ne znamo sve. Ponekad viknemo, imamo loš dan, nervozni smo, borimo se sa sopstvenim strahovima, pokušavamo da izguramo i ono što znamo da ne može.
Zašto onda očekujem od nje savršenstvo te vrste? Da, ona je starija, ali je i ona dete. Mnogi roditelji imaju ovakva očekivanja od svoje starije dece, pa čak i ako su starija samo godinu i po od mlađeg deteta. Deca taj pritisak osećaju, ne žele ga, ne vole ga. I onda počinje bunt. Kako god znaju i umeju u tim godinama. Mi to tumačimo kao bezobrazluk i nevaspitanje, a u stvari je poziv u pomoć.
Nije lako. Naročito ako imate više dece. Ne možete da postignete sve. Ne možete i nemate vremena da se družite i jedan na jedan. Barem jedan od roditelja radi prekovremeno ili dva posla, a drugi je više sa decom. Nemate mogućnost da popričate sa svakim ponaosob, srećni ste i kad imate vremena da im se posvetite na ovakav način.
Međutim, tada nastupa i ljubomora, svađa među decom koja traje po ceo dan i Vi gubite strpljenje. Čim legnete, ubija Vas taj osećaj krivice: „I danas sam viknula, nisam imala strpljenja, nisam odreagovala u skladu sa situacijom…“
Kao što imate strpljenja za decu, tako trebate da imate i strpljenja za sebe. Ne možete baš sve uraditi kako treba. Savršen roditelj ne postoji. Ono što jeste važno jeste da budete realni i iskreni prema sebi. Kada pogrešite, priznajte grešku, promislite malo o njoj i osmislite kako bi to izgledalo da ste sve uradili kako treba. A onda, sledeći put, bićete bolji, barem za korak ili dva…
Roditeljstvo nije jednosmeran proces. Koliko god deca bila mala, ona nas uče nečemu. Uče nas da ne gubimo strpljenje na sitnicama, uče nas koje su velike i važne stvari, uče nas da grešimo isto koliko i oni, iako smo odrasli i zreli…
Zato, ne budite prestrogi, oprostite sebi, porazgovarajte sa detetom i krenite dalje. Sutra je novi dan. Imaćete priliku da se iskupite za lošu reakciju.
Ono što sam ja naučila jeste da preterujemo kao roditelji. Hvatamo samo svoje greške i mislimo da će nam deca postati loši ljudi, da će praviti pogrešne poteze jer nismo znali da ih podučimo bolje. Koliko god se trudite, znajte da je dobar deo u karakteru Vaše dece, ali i drugih ljudi koji su u njihovoj blizini. Vi niste jedini od koga oni nešto nauče.
Zato se malo opustite i uživajte u roditeljstvu, koliko god ono bilo zahtevno i teško. Priznaćete ima mnogo lepih trenutaka zbog kojih ste tu gde jeste i zbog kojih ste srećni. Samo učite na svojim greškama i krenite dalje.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
