Mediji nas bombarduju ružnom slikom zemje u kojoj živimo. Veliki naslovi su katastrofalni. Čitamo o politici, ko je koga za šta zavrnuo, golotinje više nego ikad, realitiji propagiraju loše vrednosti. Sve je negativno. Zašto? Pa zato što dobra i lepa vest i nije neka senzacija.
Mi sve to pratimo. Zatupljujemo se onim što nam serviraju. Ne obraćamo pažnju na ljude sa ulice, iz komšiluke, prodavnice… Kada malo obratite pažnju i zaista naučite da posmatrate i slušate ljude, saznaćete da i nije baš sve uvek tako crno.
Na primer, dok sam čekala u redu na kasi, pojavio se starac koji je imao preko 80 godina. Jedva je hodao i tiho pričao. Izgubio je ključeve. Pre toga je bio u prodavnici. Dve zaposlene žene su odmah javile obezbeđenju koje je pretražilo čitavu prodavnicu ogromne kvadrature. Ključevi su nađeni, deka je bio presrećan.
Dan pre toga sam bila na takmičenju svoje ćerke iz gimnastike. Ogroman broj devojčica se trudio da što bolje odradi svoju koreografiju. Blistale su u kostimima, srećne, nasmejane i usmerene jedna na drugu. Trebali ste čuti te reči kojima su sedmogodišnjakinje bodrile jedna drugu. Svaka od njih je imala tremu, pa ipak, pričala je drugarici kako je to sve normalno i kako će sve biti u redu.
Na igralištu je bilo mnogo dece koja su delila igračke. Roditelja koji su bili posvećeni svojoj deci. Ko nam je kriv što nam pažnju zaokupi uvek onaj jedan što štrči? Onaj koji se dere, nema strpljenja za svoje dete i govori mu ružne reči samo zato što je uprljao novu majicu.
Dobrih ljudi ima. Mnogi učestvuju u humanitarnim radovima, pomažu u narodnoj kuhinji, odnesu kiflu i sendviče dečaku koji uvek u isto vreme prosi na ćošku. Pričamo deci kako nije lako kupiti baš sve što njima padne na pamet. Pričamo im da mama i tata puno rade, kako bismo imali dovoljno. Ne previše, ne sve, nego ono što nam je zaista potrebno.
Mnogi naši đaci ostvaruju odlične rezultate na svetskim takmičenjima, naši nastavnici umeju da budu i te kako posvećeni, a naši lekari i medicinske sestre i te kako ljubazni kada nam je pomoć potrebna. Međutim, kome su oni zanimljivi? Više pažnje posvećujemo onom lekaru koji je grub ili uzima mito. Svi govorimo o huliganima koji psuju i lome inventar.
Šta mislite, odakle im to? Da li su to videli negde? Da li je bilo roditelja koji bi im objasnili koliko je to pogrešno? Ili su roditelji negde na poslu? Pre neki dan sam videla devojčicu od jedva 11 -12 godina, koja je na sebi imala više šminke nego što ja stavim za mesec dana. Pitala sam se gde je majka te devojčice? Da li je podržava u tome?
Malo smo pobrkali lončiće. Očekujemo da će nam se deca sama vaspitati, tražimo od njih nešto što ni mi nismo postigli u svojim zrelim godinama, gledamo šund, a onda očekujemo od njih fino i kulturno ponašanje.
Obratite pažnju na svoje ponašanje. Budite pozitivni i vedri. Okrenite se lepšim stvarima. Ne obraćajte pažnju samo na ono loše i videćete da dobrih ljudi ima svuda oko nas, samo nam nisu dovoljno interesantni.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
