Na ovim podnebljima postoje izrazite predrasude o psihijatrijskim poremećajima. Velika većina ih zamišlja kao najgore moguće scenarije iz filmova, sa ogromnom dramom, agresijom i vikom. Međutim, mnogi psihijatrijski poremećaji ne uključuju prevelik intenzitet besa.
U ovom tekstu ih neću nabrajati, jer je svaki specifičan i ne može se objasniti i opisati u samo nekoliko redova. Međutim, našem društvu je definitivno potrebno mnogo edukacije o mentalnom zdravlju. Nismo upućeni u to kako da reagujemo. Kada čujemo neku viku ili svađu, povlačimo se, ne želimo da se mešamo.
Razmislite samo o vestima iz crne hronike. Na primer, kada neki član porodice nanese bilo kakvu povredu ili ubije drugog člana, komšiju, partnera… Čujete komentare: „Baš čudno. Delovao je kao fin mladić. Uvek se javio u prolazu. Normalno je pričao.“
Psihijatrijske poremećaje nećete baš tako lako i uočljivo prepoznati na ulici. Ljudi koji boluju od njih mogu funkcionisati u mnogim aspektima svog života (u manjoj ili većoj meri). Od ljudi koji ih poznaju, možete čuti komentare: „Malo je čudan. Nije kao ostale kolege sa posla. Često se povlači, ne druži se i ne razgovara sa nama.“
Međutim, ako biste pitali članove njihove porodice, oni bi sasvim dobro bili upućeni u sve probleme kroz koje prolaze. Mnogi često prave ogromne zvrčke ostalim članovima. Ne umeju da se kontrolišu, okrivljuju ih za nešto što nisu uradili, imaju neki svoj, iskrivljen, pogled na svakodnevna dešavanja.
U našem društvu se često osobe koje imaju neki psihijatrijski poremećaj tumače kao „teške, hladne, previše povučene, previše nervozne i negativne.“ Ali, sve ostaje na tome. Čak i članovi porodice koji shvate da neko njihov ima psihičkih problema – ne reaguju. Barem ne na vreme. Često se obraćaju za pomoć tek posle nekoliko godina ili kada je bolest toliko napredovala da osoba ne može samostalno funkcionisati.
Kada su deca u pitanju – stvari su malo povoljnije. Roditelji ili staratelji se ranije javljaju, kako bi pomogli svojoj deci. Što je problem manji i kraće traje, lakše ga je rešiti. Što ga duže gurate pod tepih i ne želite da ga vidite – biće teže.
Psihičkih oboljenja ima mnogo više nego što mislite. Oni se samo ne eksponiraju, sramota ih je da idu kod psihologa ili psihijatra. Boje se da će ih proglasiti ludim. Ne žele da piju propisanu terapiju. Smatraju da će se problem rešiti sam od sebe, što nikad ne bude.
Raspitajte se malo za psihologe i psihijatre u Vašoj sredini. Zakažite razgovor. Videćete da nije ništa strašno. Dobićete koristan savet kako da se postavite prema nekom svom, jer je odbijanje da se ode kod lekara jedan od najčešćih problema. Bolest ne mora da napreduje do tih nivoa.
Savršene porodice ne postoje. U svakoj ima problema. Međutim, nefunkcionalnu porodicu ćete razlikovati od zdrave po tome što nema kapaciteta da na pravilan i otvoren način reši trenutne tegobe. Samo se još više šire i produbljuju.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
