U današnje vreme dan izgleda ovako: premalo sna, brzinsko spremanje, odvoženje dece do vrtića i škole, posao, stres, pritisak, rokovi, umor, nekoliko brzinskih kafa, završetak posla, pokupite decu, obavite još nekoliko poslovnih razgovora, ručak, sudovi, veš, vožnja na jedan i drugi dečiji trening, večera, kupanje, uspavljivanje… I gle, 22 časa… Vi premoreni kao da ste pregurali dva, a ne jedan dan.
U međuvremenu, kad god imate pauzu od pet ili deset minuta ubija vas osećaj krivice. Ponovo je sve bilo instant, niste imali dovoljno vremena za decu, partnera, sebe… Možda je bilo i nekog dečijeg nestašluka za koji niste imali strpljenja… I tako u krug…
Ovako možete da funkcionišete neko vreme: 6 meseci, godinu, dve, pa čak i pet… A šta onda? Sagorevate na svim poljima. Nezadovoljni ste. Ne možete više. Propustili ste najvažnije prve dečije godine. Izgubili bliskost sa partnerom. Izgubili sebe u potpunosti. Kako dalje?
Sednite i razmislite. Pokušajte da se setite. Kada ste poslednji put sedeli na tepihu i sklapali puzle sa svojom decom? Kada ste pili mirnu kafu sa partnerom, bez ikakve žurbe i stresa? Slušali muziku, onako spontano? Pročitali nekoliko stranica dobre knjige?
Kada ste poslednji put šetali spontano, bez pritiska, bez ikakvog cilja? Kada ste imali dan samo za sebe? Dan koji nije prepunjen svim zaostalim i preostalim obavezama? Kada ste poslenji put seli na ljuljašku? Razgovarali sa prijateljicom? Trčali sa decom? Igrali žmurke?
Možda su Vaša deca porasla? Kada ste ih poslednji put zagrlili? Izveli ih na kolače? Pitali ih: „Kako si?“ Da li se ceo život sveo na nekoliko važnih praznika koje ćete provesti u prirodi ili na rođendanima? Da li se sav posao i karijera svela na deset dana godišnjeg odmora?
Subote nemamo. Nedelje pretrpane svim onim što smo propustili. Želimo sve, a umesto toga dobijemo visok pritisak i neregularan rad štitaste žlezde. Da li imamo kapaciteta da živimo ovako brzo? Da li smo stvarno super žene i muškarci ili vremenom stradamo?
Kada ste poslednji put pogledali u zvezdano nebo? Slušali zvuk ptica? Smejali se? Kada mislimo da se vratimo onome što nam je stvarno potrebno? Toliko smo premoreni, da od umora više ne možemo da spavamo. Želimo pilulu za sve probleme, a od sebe smo daleko nekoliko hiljada kilometara…
Kada ste poslednji put pojeli stvarno zdrav obrok? Naspavali ste? Legli bez ikakvog tereta i pritiska? Ustali lagano i dali sebi nekoliko minuta da dođete k’ sebi?
Pronađite svoju pauzu. Ptice, pogled sa terase, pola sata čitanja knjige, prelepo cveće u vazi… Jer, život nije trka bez prestanka. Umorićete se pre vremena. Ostarićete mladi. Izbledeće Vaše osnovne potrebe.
Ne možemo protiv sebe. Pa makar to bila promena posla, selidba u drugi grad ili selo, ponovno pronalaženje hobija. Popričajte sa sobom. Postavljajte češće važno pitanje: „Kako si?“
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
