Stalno govorimo koliko su nam deca nevaljala. Glasna su, trče po stanu, popeli bi se i na luster da mogu. U igri, ponekad, nešto sruše. Nešto im padne. Često prospu mleko ili vodu. Čak i supu. Imaju milion pitanja. Radoznala su. Sve ih zanima.
Iskrena su i otvorena. Često izgovore i nešto zbog čega nas bude sramota. Na primer: „Mama, zašto je ova teta toliko debela? Zašto ovaj čika prelazi na crveno svetlo na semaforu? Zašto je opsovao?“ Bore se za svoje mesto, žele da izraze svoje mišljenje u svakom momentu. A nama to smeta. Ipak, kada odrastu, voleli bismo da se suprotstave svima koji to zasluže. Ali, želimo da nama ne protivreče. Šta mislite o tome? Je li to ironično?
Kada malo bolje razmislimo, većinom vremena oni ne rade ništa strašno. Rade sve ono što smo radili i mi kada smo bili tih godina. Samo smo zaboravili. Nemamo više razumevanja, živaca i strpljenja. Slobodno bih rekla da više i nemamo vremena za decu. Svuda jurimo i žurimo, imamo milion problema sa kojima ne možemo da se izborimo, a sve te njihove „mane“ padaju nam teško i naporno.
Da li ste pitali svoje roditelje, kakvi ste Vi bili kada ste bili mali? Da li ste mirno sedeli na stolici? Niste se penjali, ni trčali? Mleko i vodu nikada niste prosuli? Niste se posvađali sa bratom ili sestrom? Niste bili sebični? Delili ste svoje igračke i onda kada niste želeli?
Razmislite malo. Imate strpljenja za decu kada ste naspavani i odmorni (što je retko). Imate strpljenja kada je na poslu sve u redu, kada imate dovoljno para, kada je sa partnerom sve u redu. Čim nešto od toga ne štima, deca su nam prva na udaru. Ne možemo baš reći šefu u lice sve što mislimo. Zbog toga su nam tu deca. Sav nakupljeni bes i nezadovoljstvo ćemo prosuti na njih.
I zapravo, deca su nam nevaljala onda kada mi imamo nekih problema ili previše obaveza. Tada želimo da nam ne smetaju, da nas puste da radimo, da razumeju da sada ne možemo da se igramo. Želimo da nas razumeju. Oni. Tako mali. A mi prvi nemamo razumevanja i strpljenja za njihove potrebe i želje.
Nije lako biti roditelj. Zapravo, to je jedna od težih stvari na svetu. Zato, ne očekujte od sebe savršenstvo. Ne očekujte od dece da znaju sve. Ne očekujte da budu mudri i zreli, jer oni to nisu, koliko god Vi mislili da je Vaše dete jedinstveno. Oni su još uvek mali i moraju naučiti milion stvari.
Da bi naučili, moraju da pogreše. Kada pogreše, mi moramo adekvatno da reagujemo, kako ne bi počeli svega da se plaše. To nam nije u interesu.
Zato, sledeći put kada Vam dete bude nemoguće, razmislite šta se krije iza toga. Da li je gladno, umorno, premoreni ili se danas zaista niste mnogo družili.
Isto tako, zapitajte se kako ste vi raspoloženi. Da li vas je iznervirao neko sasvim treći? A dete je prvo na „udaru“.
Nije lako u svemu naći umerenost, ravnotežu i sredinu, ali malo više strpljenja i vremena nikome ne bi škodilo. Imajte to na umu kada sledeći put budete smatrali da Vam je dete nemoguće.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
