Često se hvalimo koliko smo, kao narod, tvrdoglavi. Uvek protiv svega. Uvek protiv svih. Znanja formiramo na osnovu razgovora sa komšinicom. Uzimamo u obzir sve „rekla – kazala“ i formiramo stavove koje ne želimo da promenimo, čak i kad dobijemo dokaze od edukovanih stručnjaka za određenu oblast.
Mislimo da smo pametniji od svih onih koji su se godinama usavršavali kako bi nešto naučili i shvatili. Mislimo da smo pametniji od onih koji su se čitavu svoju karijeru i radni vek trudili, radili, istraživali, eksperimentisali, sticali iskustva…
Ne želimo da čujemo. Ne želimo da slušamo. Kada nas neko pita zašto, baš i nemamo neki dobar razlog i odgovor. Ali, mi se držimo svog prvobitnog mišljenja. Gde nas je dovelo sve to?
Dovelo nas je do toga da niko i ništa ne valja. Kada žena radi i ima malu decu, onda komentarišemo: „Zašto radi? Zbog čega sada nije sa decom? Ima vremena za karijeru. Deci je potrebna sada.“ Kada žena ne radi, onda isto ne valja: „Ne radi ništa. Ima vremena i za pedikira, manikira, frizera, vežbanje…“
Pošto imamo vakcine, ne želimo da se vakcinišemo. Kada ih ne bismo imali, to bi bio veliki problem. Kada ima – nećemo. Kada nema – baš to želimo. Sve u svemu, uvek i u svakom trenutku je druga osoba ili situacija kriva za sve ono što mi ne možemo. Krivac za naš neuspeh nikada nismo mi. Tako je lakše kroz život.
Svi mi grešimo i to je normalno. Zbog grešaka postajemo iskusniji, mudriji, pametniji, zreliji… Ali, kada smo ubeđeni da znamo, a u stvari ne znamo, možemo napraviti nepopravljive propuste i štetu. Kako za nas, tako i za druge.
Da, znam. Taj inat nam je odbrambeni mehanizam. On je tu da nas zaštiti od neznanja, neuspeha, padova, tuge, besa… Lakše je okriviti druge i ubediti sebe da smo jedini u pravu. Lakše je nego raditi na sebi i ispravljati sve ono u čemu smo godinama grešili. Teško je priznati da nešto nismo znali, ispravno procenili, da smo išli pogrešnim putem kroz čitav život.
Mnogi ljudi odustaju i od psihoterapije, kada shvate da ne dobiju od nje ono što su želeli. Teško im padne kada ih porazi činjenica da su godinama radili nešto u šta nisu verovali, nešto što nije bilo u njihovom interesu, nešto za šta uvek ogovaraju ili krive druge.
Takva saznanja nisu laka i prijatna. Predstavljaju udarac koji Vas obori na zemlju. Udarac posle kojeg nije lako ustati i početi iz početka. Zato neki ljudi odluče da je bolje odustati, zatvoriti oči pred onim što su saznali i nastave po starom. Uvek je lakše ići utabanom stazom.
Zato, razmislite. Da, teranje inata ponekad jeste dobra stvar. Ali, ne uvek i ne po svaku cenu. Budite otvoreni prema novim saznanjima i iskustvima. Rastite zajedno sa Vašom decom i partnerom. Trudite se da svakog dana budete bolji od onog što ste bili juče.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
