„Hajde, što si na kraj srca? Život ide dalje. Nije sve tako crno. Problemi se moraju posmatrati drugačije. Moraš razmišljati pozitivno i sve će biti u najboljem redu.“
Koliko Vam idu na živce ove poznate krilatice? Da, slažem se. Najbolje bi bilo posmatrati život kao jednu veliku igru. Najisplativije je ne nervirati se, biti spontan i opušten, čekati kada će na tebe doći red. Međutim, koliko je realno uvek razmišljati pozitivno?
U životu se svašta može desiti. Smrti najbližih, bolesti dece, razvodi, nasilje u braku, vršnjačko nasilje koje ne mora biti ni malo bezazleno… Kako tada možete da kažete nekome da život ide dalje i da nije sve tako strašno?
Ljudi kojima se dese tragične sudbine nikada nisu mogli da idu dalje, niti da gledaju pozitivno na ono što im se dogodilo. Budimo realni. Oni su se promenili iz korena, a vremenom samo nauče da žive sa svojim bolom. Nekada ne bude lakše, samo drugačije.
Ukoliko poslušamo ljude koji nam u teškim životnim situacijama kažu da moramo biti vedriji, znači da bežimo od problema. Negiramo opasnost, tugu, gubitak. Da li je to dobro za nas? Možda jeste u tom trenutku, ali gledano na duže staze – nije.
Imala sam klijenta koji je uporno želeo da promeni svoju stidljivu prirodu i anksioznost. Nije uspevao. Što se više pokušavao promeniti na silu, anksioznost ga je jače stiskala. Sve dok ga jednog dana nisam pitala sledeće: „Zbog čega toliko bežiš od onoga što jesi? Zbog čega to ne bi prihvatio?“ Ništa mu nije bilo jasno.
Silio je sebe da razmišlja pozitivno. Silio je sebe da bude uvek vedar i nasmejan, čak i u situacijama kada za to nije bilo opravdanja. Mrzeo je sebe. Koliko god apsurdno zvučalo, dobio je zadatak da pronađe pozitivne strane svoje anksioznosti i stidljivosti. Nalazio ih je sve više i više:
„Kulturniji sam od većine ljudi. Analiziram sebe više nego većina. U dodiru sam sa svojim osećanjima. Zbog svoje osetljivosti i empatije, mnogo bolje razumem druge. Umem da ih saslušam. Dobar sam prijatelj. Održim svoja obećanja…“
I malo po malo, nije više pokušavao da pobegne od realnosti. Kada je bio neraspoložen, rekao je sebi: „Ok, danas mi nije dan. Dozvoliću sebi da budem tužan, povučen. Ne razgovara mi se danas sa drugima, pa to neću ni uraditi.“
Nije poenta da budete nasmejani i vedri, ako na taj način bežiti od problema. Potrebno je biti realan. Postavljati male ciljeve koje možemo ispuniti. Poenta je prihvatiti sebe.
Kada prihvatite sebe kakvi jeste i u redu ste sa tim, tek tada ima mesta za promenu. Tada ste došli do dna, rekli da više to ne želite i možete dalje. Niste stavili ružičaste naočare, već ste bili hrabri i pogledali istini u oči. Budimo realni, jer drugačije nećemo menjati sebe.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
