Ćerka me danima progoni za neku igračku, koju imaju svi u razredu. Iskreno, nisam u njoj videla ništa posebno, ali nije bila skupa, a ona je stvarno skromna i ne traži nikad previše. Zato sam joj kupila u jednoj knjižari u komšiluku.
Bila je presrećna. Igrala se samo sa njom. Delila je sa svojom sestrom. Stalno nam je pokazivala šta se sve može sa tom igračkom. Ja sam bila zadovoljna, jer se njome vežba fina motorika. Po meni se tu priča završila. Kupila sam joj igračku koja je bila dobra za njen razvoj, a ona je bila srećna.
Međutim, jednog jutra dok sam je vozila u školu, pitala me je: „Mama, da li je ova igračka original?“ Pitala sam je da li zna šta znači original? Nije znala da mi odgovori. Sve u svemu, deca u školi su se podelila na osnovu toga ko ima original igračku, a ko je nema. Iskreno, nisam znala na osnovu čega su to zaključili, meni je sve to izgledalo isto.
Dugo smo razgovarale. Objasnila sam joj da je ta igračka njoj draga, da je njene omiljene boje, da je srećna kada se igra njome i kada je deli sa svojim prijateljima. „Zar to nije najvažnije?“ Složila se. Osmeh joj se ponovo vratio na lice.
Sa druge strane, ja sam bila besna. Odakle deci ideja originala i falsifikata ili lažnjaka? Kada sam ja bila dete, jedina stvar za koju smo znali da je original jesu bile naše patike. Samo što se to dogodilo u mnogo kasnijim razredima, ne u prvom.
Prvaci osnovne škole uredno znaju ko vozi kakav auto, ko ima koju marku kompjutera, telefona, čiji roditelji imaju mnogo para, a čiji ne. Znaju različite marke garderobe i patika, ali ne umeju da vežu pertle!
Znaju šta mama radi na poslu, ali zato zaborave svoj domaći zadatak barem dva puta nedeljno! Ne znaju da pređu ulicu. Satima su za ekranima! Ne znaju u miru da reše ni jedan dečiji konflikt!
Pitam se, ko ovde greši? Šta je dovelo do toga? Da li smo svesni kako sve to negativno utiče na dečiji razvoj? Znamo li da su mnogi psihički poremećaji kod dece u porastu? Znamo li da je sve više dece depresivno i anksiozno? Često ih boli glava, stomak, povlače se u sebe, a odrastaju totalno nesposobni za život.
Slažem se, roditelji mnogo rade. Radno vreme se promenilo. Duže smo na poslu. Umorni smo. Sve to razumem. Ali, mnogo toga je i do naših vrednosti koje prenosimo na njih. Važnije nam je kako izgledamo, šta smo obukli, da li nam je kosa isfenirana, nokti sređeni, kakav auto se vozi… Hvalimo se različitim aktivnostima koje nam deca pohađaju, a ne shvatamo da su nas deca željna!
Igrajte se sa njima na tepihu, šetajte zajedno, odvedite ih na sladoled, kupite loptu, lastiš, vijaču i vežbajte sa njima. Možete ponekad preskočiti svoj trening. Kao roditelj je važno ostati svoj i imati malo vremena za sebe. Ali, ne u meri u kojoj se to danas promoviše.
I molim Vas, ne vaspitavajte ih tako da su manje vredni ukoliko nešto sebi ne mogu da priušte. Prestanite da ih bombardujete poklonima, zato što Vas izjeda krivica. Razmislite o problemu, pronađite načina da ga rešite, a decu pustite da budu deca!
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
