Vremena su se promenila. Brzo se živi. Našim roditeljima niko nije pričao o pubertetu i sami su se nosili sa tim. Današnja deca ranije ulaze u pubertet. Kako mi žurimo sa svojim obavezama, tako i oni žure da brže porastu.
Sa jedne strane, konstantno oblećemo oko njih. Smatramo da je sve u redu, ukoliko nam deca sede kod kuće. Međutim, oni su samo fizički prisutni. Zanimaju se igricama, društvenim mrežama, dostupna im je najnovija tehnologija. Pogledajte kako se danas provodi vreme u jednoj porodici: mama i tata su umorni nakon posla, žele malo da odmore, pa uzmu telefon u ruke. Deca takođe. I onda sledi jedna potpuna tišina, gde su svi sa svojim ekranima, a kontakta i razgovora nigde.
Posledice negativne i preterane upotrebe mobilnih telefona i interneta već osećamo. Previše roditelja se žali kako su deca povučena, drugačija, ne žele da rade stvari u kojima su ranije uživali, nervozni su i besni ukoliko im se zabrane igrice…
Umerenost je ključ svega. Mi moramo imati vremena za sopstvenu decu. Moramo im objasniti faze odrastanja, koliko god možda ti razgovori bili neprijatni.
Objasnite im da će im se telo menjati i da je to sasvim normalna stvar. Razgovor o polnom organu, masnoj kosi, bubuljicama i znojenju sigurno neće biti prijatan, ali pokušajte da im približite ove promene. Menjaju se osećanja, razmišljanja, mišljenja o nekome iz okoline. Dete sazreva, a samim tim će mnoge stvari videti drugačijim očima.
Svako dete je drugačije. U skladu sa tim, psihološke promene mogu biti: preterana samouverenost, zbunjenost, nesigurnost i nisko samopouzdanje. Deca žele da odrastu što pre, pa se tako i ponašaju. Odjednom, oni su veliki, mogu sve sami, žele mogućnost samostalnog odlučivanja, usled čega se i menja odnos sa roditeljima, vršnjacima, školi i obavezama.
Roditelji trebaju da shvate da i oni moraju promeniti svoj odnos prema detetu koje uđe u pubertet. Ne možete mu sve braniti i stalno ga kažnjavati, jer će Vam onda, iza leđa, uraditi ono što je naumilo. Važan je razgovor. Pokušajte da ga gledate kao malo biće koje je odraslo i koje želi više slobode. Pokušajte da nađete zlatnu i bezbednu sredinu, tako da obe strane budu zadovoljne.
Setite se svog odrastanja. Kakvih problema ste imali, šta Vas je mučilo, oko čega ste se svađali sa svojim roditeljima, nastavnicima, vršnjacima… Setite se i svojih interesovanja, radoznalosti, hobija, svojih snova… Sigurno ih imaju i oni. Pokušajte da im pružite podršku, a ne da ih kočite (kada su u pitanju pametne i normalne stvari).
Nemojte ih pustiti da sve saznaju putem priručnika, interneta ili vršnjaka. Možda će shvatiti kako ne treba ili će dobiti polovične informacije. Nemojte misliti da je rano pričati o alkoholu, pušenju, drogama, reproduktivnom zdravlju.
Dajte im informacije za koje mislite da su spremni, pa ćete ih vremenom nadograđivati. Budite tu za svoje dete. Pokušajte da se vratite na više priče i razgovora koliko god je to moguće. Ali, ovakav odnos morate graditi od malih nogu, a ne kada dete napuni 13 godina.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
