Roditelj želi najbolje svojoj deci. Zbog toga, mora donositi i one teške odluke, jer uglavnom nije sve med i mleko. Da li…? Šta ako…? Kako ću… Zašto…? Mogu li…? Pitanja je milion. Konstantno razmišljamo, dvoumimo se i osećamo krivicu za svaki potez.
U određenim trenucima kažnjavamo dete tako što ćemo mu oduzeti igračku, poslati u ćošak, zabraniti druženje sa drugarima, oduzeti telefon… Međutim, koliko se kontrolišemo u tim stresnim situacijama? Vodite li računa na koji način nešto izgovarate?
Nagrada i kazna mogu motivisati Vaše dete da nešto uradi, promeni, bude bolje… Obično je cilj koji tako postižemo kratkoročan. Ono što dete zaista vidi jeste naša reakcija, kako se mi ponašamo u određenim situacijama, kako reagujemo na grešku, da li sa nama može o svemu da razgovara…
Šta se postiže preteranim kažnjavanjem? Koje emocije izazivamo kod deteta? Pre svega, kazna izaziva bunt. Dete se oseća loše jer smo vikali ili mu oduzeli ono što najviše voli. Zbog toga ono gubi poverenje u roditelje, gleda kako da ipak dobije ono što je želelo, smatra da može da radi ono što hoće.
Gubitak poverenja. Kada je kazna preterana, dete gubi poverenje u odrasle. Smatra da su oni njegovi protivnici. Razmišlja kako da ih prevesla. Postaje sve bolje u manipulaciji.
Osveta. „Povredili su me. Ne vole me. Želim da im vratim. Šta da uradim, da ih povredim na isti način?“
Laganje. Ukoliko je kazna preterana, dete ništa neće naučiti, već će početi sve češće da laže. Pronašao je novi put, na kojem ga niko neće uhvatiti, a on će ipak uraditi ono što je naumio.
Smanjeno samopoštovanje. „Zašto im nisam dovoljno dobra? Zbog čega im ne valja bilo šta što uradim? Ja nisam vredna njihove ljubavi. Mene niko ne voli. Nikad ništa ne uradim kako valja. Ja sam gubitnik u svemu.“
Kazna postiže kratkoročni cilj. Umesto toga, pokušajte da posegnete za metodama koje daju bolje rezultate. Objasnite deci. Razgovarajte. Dajte im primer. Umesto što stalno govorimo kako nešto ne valja, pokažite im kako to da urade bolje i drugačije.
Vodite računa o odabiru reči. Nije lako imati strpljenja posle napornog poslovnog dana, ali i to je nešto što se vežba. Ako ne možete da se stavite u njihovu kožu, zamislite sledeću situaciju:
„Kako reagujem kada mi se nadležni obrati nepoštujućim tonom? Kako reagujem kada me ponižava zbog greške koju sam slučajno napravio? Koje emocije u meni izaziva takva reakcija?“
Dete će naučiti lekciju tek kada mu date odgovornost i pustite da oseti posledice svojih odluka. Ne reagujte kada ste uznemireni, već sačekajte malo i razmislite. Na taj način dajete primer strpljenja i kontrole. Nemojte davati prejake kazne za svaku grešku. Birajte bitke. Dete mora grešiti da bi nešto naučilo.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
