Dete padne i malo se udari ili ogrebe. Počinje da plače. Vi ga uzimate i govorite u nadi da ćete ga smiriti: „Hajde, zašto plačeš zbog toga? Nije to ništa.“
Igra se sa svojim vršnjakom. Drugar ga udari, on dolazi do Vas, a Vi ljutito govorite: „Zašto si tužibaba? Nije te jako udario. Ništa strašno!“
Dete je kasno leglo iz nekih opravdanih razloga. Jednostavno niste sve stigli da uradite i da na vreme stignete kući. Ujutru ga budite za školu, pospanog. Ono negoduje: „Mama, spava mi se. Jako sam umoran. Ne želim u školu!“ Vi dobijate ospice, obasipate ga etiketama lenjog deteta i požurujete ga.
Pričate telefonom. Dete želi nešto važno da Vam ispriča. Vi samo odmahujete rukom, jer uvek imate nešto važnije da uradite. Dete će pokušati još jednom ili dva puta, a onda Vam više ništa neće ni govoriti.
Dete je mali čovek. Iako Vam njegove emocije i problemi deluju prenaglašeno i nepotrebno, one su stvarne. Njegove emocije jesu burne, ali su kratkotrajne i treba mu vremena da nauči na koji način će ih zdravo, a otvoreno pokazivati.
Vi ste tu da ga tome naučite. Ukoliko dižete paniku za svaku stvar, nemojte od svog deteta očekivati suprotno. Ukoliko nemate strpljenja i izgubite kontrolu zbog malih stvari, nemojte očekivati da će Vaše dete u svemu tome umeti da se snađe.
Naravno, ne trebate dizati ogromnu frku kada je ono palo i povredilo se i time napraviti još veći problem. Ali, priznajte njegova osećanja. Nemojte mu slati poruku kako je nevažno ili nedovoljno sve što ono oseća.
Recite mu: „Vidim da si se povredio i da te boli. Dođi da te zagrlim i poljubim, pa će brže proći. Nije u redu što te je dečak udario. Molim te, idi porazgovaraj sa njim o tome. Pokušajte da rešite problem bez sukoba i udaranja. Razumem da si umoran i neispavan. Taj osećaj će trajati prvih pola sata, a onda će ti biti lakše. Danas ćemo svi ranije leći i odmoriti se. “
Deca ponekad ne razumeju svoja osećanja. Zato ih ne treba ignorisati, već ih priznati i pomoći mu da ih razume. Vodite računa koje reči upotrebljavate. Ne tražite krivca i ne upirite prstom.
Bez obzira koliko su dečiji problemi mali i benigni, poslušajte ih. Dajte im do znanja da su bitni i ophodite se prema njima sa punim poštovanjem, kako bi sutra to očekivalo od drugih i kako bi se i samo tako ponašalo. Vaš način reagovanja je od ključne važnosti za uspostavljanje poverenja na relaciji roditelj – dete.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
