Svi smo pod utiskom vanrednog stanja, virusa, broja obolelih, broja umrlih… Bez obzira da li paničite ili ne, priznaćete da ovaj scenario pogađa svakog id nas – nekog manje, nekog vise. Čitamo, tražimo različita mišljenja, pričamo sa drugima, planiramo, menjamo planove, ne znamo šta ćemo za mesec, dva… Ovaj virus postao je svakodnevnica svih nas.
Bez obzira na sve, mislim da nas je malo trgao. Postali smo svesni da svakog trenutka može da nas stigne kriza bilo koje vrste. Postali smo svesni da nije važno da li ćemo imati novaca za letovanje ili nov orman. Više smo se družili sa decom, više kuvali, više sedeli na tepihu i igrali društvene igre. Osim cenjenih zdravstvenih radnika, svi su malo odmorili i napravili pauzu u svom životu. Pauza i odmor je nekom prijao, dok drugi jedva čekaju da se vrate na posao…
Svako od nas je doneo barem jednu novu odluku vezanu za budućnost. Imali smo vremena da se malo okrenemo sebi i preispitamo svoj pogled na svet, navike, prioritete. Ja sam jednostavno stala. Shvatila sam koliko olako shvatamo nešto što možemo svakog dana. Nisam razmišljala o dalekim destinacijama, već o Fruškoj Gori koju vidim sa svog balkona. Bila mi je nedostupna, a jedva smo ponekad stizali da odemo do nje zbog posla.
Shvatila sam da nam je jedino važno zdravlje i sreća naše dece. Onda smo srećni i mi. Sve ostalo, stvarno nije važno. Lepo detinjstvo se može izgraditi na malom tepihu u dnevnoj sobi. Ne moramo sanjati o dalekim destinacijama i nerealno skupim materijalnim stvarima.
Bilo nam je dovoljno što ćemo mesiti kiflice i igrati šah. Bilo nam je dovoljno što ćemo posle posla popiti kafu na balkonu, dok deca nestrpljivo skaču oko nas, čekajući na zajedničku igru. Bilo nam je dovoljno maštanje i smišljanje novih ideja, vezanih za budućnost. Naš kutak, deca i mir.
Juče sam viknula , jer su bile nemoguće. Bile su kažnjene i nisu smele napolje. Kad su zaspale, pomislila sam koliko su slatke i zbog čega sam tako burno reagovala zbog njihovog nestašluka. Drago mi je da su bliskije. Shvatila sam da su se odnosi manje više doveli u red. Oni koji su bili dobri, postali su još bolji. Oni koji nisu valjali, dobili su jednu novu notu istine i možda smo prestali da nepotrebno ulažemo vreme tamo gde nema smisla.
Sve u svemu, shvatila sam da je kao u kući ili stanu, s’vremena na vreme, potrebno veliko spremanje i u našoj glavi . Trebamo baciti nepotrebne stvari koje ničemu ne služe, odnose koje nas samo muče, navike koje nam štete…
Zastanite. Posmatrajte svet. Razmislite o svojim prioritetima. I ne gubite vreme i energiju na nepotrebne ljude i stvari. Niko Vam neće reći hvala, a Vi ćete biti bespotrebno iscrpljeni. Dišite.
O. B.
Diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
