Malo sam spavala. Znala sam koje me sve obaveze čekaju tokom dana. Njih dve, naravno, to ne znaju. Istovremenih zahteva, vriskanje, trčanje po stanu… Kada im dođe žuta minuta, posvađaju se, ne dele igračke. Ni sama ne znam koliko puta su rekle: “Mama!”
Ja ne znam gde udaram. Trebam sve stići, a ne ide mi. One me zovu da se igram. Zovu me da pogledam crtani sa njima. Zovu me da vidim kako se one igraju. Zovu me kad su piškile ili kakile. Zovu me i prekidaju sve vreme. Intenzitet raste.
Pucam. Počinjem da vičem. Prvi put izgovaram reči: “Kako vas nije sramota da se tako ponašate?!” Kad smo uveče legle, počela sam da vrtim film i analiziram svoje ponašanje.
Šta mi je bilo? Prvi dan da se sa njima nisam ni malo poigrala. Prvi dan da se moja komunikacija svela ni vikanje ili kažnjavanje. Krivica me izjeda. Mora da sam najgora mama na svetu.
Razmišljam kako li će one pamtiti ovu izolaciju i vanredno stanje? Po mami koja je samo vikala i non stop ribala stan? Po mami koja je radila, a onda se umorna vraćala kući i govorila: “Pustite me samo 15 minuta da odmorim!” Po mami koja je u grču da ne pipnu nešto kad izađemo napolje? Koja dobija panični napad kada im se prsti približe licu? Koja je sva u grču, sve vreme?
Krivimo decu. Govorimo kako sve radimo za njih i zbog njih. I to je zaista tako. Ali, u svoj toj borbi za opstanak mi zaboravljamo na najvažnije stvari. Njima smo potrebni mi. Ni taj novac za patike, ranac ili ekskurziju neće biti dovoljan da zameni samo jedan loš dan u kojim smo bili loši roditelji.
Nemamo vise strpljenja. Kao da smo mi bili bolji. Kao da se nismo svađali sa bratom ili sestrom koje volimo najviše na svetu… Mrzelo nas je da pomažemo u kućnim obavezama, nismo na vreme radili domaće zadatke, ni učili ono što se od nas traži. Bili smo divlji, radili ono što se ne sme i probijali granice svakog dana. Ne sećam se da su naši roditelji svaki put bili na ivici pucanja zbog gluposti.
Da, drugačija su vremena. Roditeljstvo je na velikom ispitu i najzahtevnije do sad. Ali, u pitanju je i zamena uloga. Samo naši roditelji znaju kako su se nosili sa ratovanjima, sankcijama i bombardovanjem. A mi ne možemo sa izolacijom. Da i ne govorim o zdravstvenim radnicima koji sve rizikuju…
Danas ću sve ostaviti. Svaku obavezu. Uživaću sa svojom decom. Pokloniti im svoje vreme. Biti sa njima na tepihu. Crtati i bojiti. Gledati dečije serije. Pokušati da se iskupim za svoje ponašanje. Jer, mene je sramota što sam bila takva. A to što one vriskaju i trče u vreme odmora ću razumeti. Vanredno je stanje. Imaju i oni svojih muka. Sigurno znaju da se nešto dešava. Rutina im je skroz poremećena.
Kakav ste Vi roditelj u vreme pojačanog stresa? Da li razmišljate o tome? Koliko često preispitujerte svoje odluke i ponašanje? Šta ćete danas uraditi da se iskupite za jučerašnji dan? Postavite pravilno svoje prioritete, jer će oni brzo porasti…
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
