Svi roditelji žele najbolje svojoj deci… To joj kažem svaki put kada me uhvati čuveni osećaj krivice. Kada preteram, kada sam nervozna, kada je kaznim za “nepoželjno” ponašanje. Kad malo bolje razmislim – ne znam ni šta je tako pogrešno uradila: trčala je i vikala po stanu kada je vreme odmora u zgradi, glasno se smejala, gledala u svoj omiljeni crtać i nije me čula da sam joj rekla da je vreme ručka, gurnula je sestru jer je ova nju prva gurnula…
Pročitala sam neki članak o normalnom i “nenormalnom” ponašanju. I nekako se pronašla u njemu. Sve što ne radi većina ljudi, dobija etiketu nenormalnog, pa čak i ako je to dobro. Sasvim normalno je da deca isprobavaju granice, šire svoja znanja, radoznala su, ne poštuju vreme odmora jer je njima tada nešto smešno i interesantno.
U svom ovom “vanrednom” stanju, svi smo pomalo odlepili. Ustajemo noću i osluškujemo da li deca dišu, preplavljeni smo ako kinu ili se malo zakašlju, imamo zalihe hrane koje nikad do sad nismo jeli…
Brine me jedna stvar… Sve će ovo proći: vanredno stanje i bolesti, neodložni posao i sastanci, unapređenja, stranke, pacijenti, klijenti… A mi smo zbog svega bili zabrinuti i nervozni, nismo se igrali sa njima dovoljno, nismo malo vise zagrebali, niti shvatili šta se krije iza takvog ponašanja dece.
Obratite pažnju kako vaspitavamo decu: “Ne smeš nikome otvoriti vrata! Ne smeš nikuda sama! Nisu svi ljudi dobri! Neki kradu decu! Neki će te povrediti! Ne pipaj ništa! Sve je prljavo!” Bože, gde je tu detinjstvo?! Mi nismo bili opterećeni takvim stvarima, barem ne u tako ranom periodu.
Iskreno, ja sam zabrinuta zbog toga kako će deca odrastati u ovakvom svetu? Kako da je učim da bude dobra i pomaže drugima, kada joj takvo ponašanje i delanje neće doneti nikakvo dobro? Kako da je učim da pazi na druge, kada svi okolo gaze i opstaje samo onaj koji je surov?
Svi drugi završe kod lekara sa psihosomatskim bolestima ili kod psihoterapeuta na lečenju. Etiketiraju ih: osetljivi, psihički labilni, slabi… Oni uopšte to nisu!
Oni su jaki, rade po svom osećaju, pokazuju svoje emocije, žele da budu drugačiji od drugih jer smo ih tako učili. I roditelji žele najbolje svojoj deci, međutim, svet je postao mesto gde iskreni i emotivni ljudi kakvi trebamo biti neće daleko dogurati.
Posao roditelja je uvek bio najteži. Ali, u današnjem svetu je teži nego ikad. Kakav balans treba napraviti? Radite po osećaju, pružite im razumevanje i ljubavi, ali nipošto ih nemojte razmaziti do te mere da se kasnije ne mogu snaći. Ovakav svet će ih pojesti za doručak.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
