Danas je svima poznat pojam stresa. Ne znam ni jednu osobu koja ne živi sa njim. Uhvatila nas je mašina zvana „život“ i ne pušta. Sve što radimo, radimo intenzivno, ogromnom brzinom, bez trunke predaha. Jurimo neki krajnji „cilj“, ne uživamo u svemu onome što se usput dešava. I tako, prođe ceo život u nekoj trci, a kasno shvatimo da je sve to moglo biti drugačije. Obično nas trgne sopstvena ili bolest bližnjih.
Ozbiljno sam se zamislila nad ovakvim tempom. Kad god pričam sa suprugom, govorim kako nemamo ni sekund vremena za sebe. Mislim da je to naš izbor. Išla sam na redovan godišnji pregled i shvatila da su lekarski pregledi i zdravstevene tegobe jedini put kada nisam u nekim obavezama, bilo privatno ili poslovno.
Završila sam pregled i sve je bilo u najboljem redu. Bila sam srećna, jer nije bilo ništa ozbiljno. Taj osećaj je trajao nekoliko sekundi, dok sam se spuštala niz stepenice. Kako sam izašla iz ordinacije, u glavi mi je bilo bezbroj pitanja šta još trebam da uradim, sada, kada sam sama bez dece.
Odmah sam otrčala do banke, plaćala račune, obavila tri poslovna telefonska razgovora u šetnji i shvatila da sam se zadihala kao da sam trčala 500 metara. Shvatila sam da sam sve to mogla obaviti i polako, jer je suprug sa decom i nigde se nikom ne žuri.
Bila sam ljuta što napravim frku i od najbanalnijih obaveza. Koliko puta smo se zbog nekog pritiska posvađali sa suprugom? Koliko puta smo viknuli na decu jer smo bili umorni ili nervozni? Koliko puta smo opsovali u saobraćali ili uradili bilo šta zbog čega smo se kasnije kajali?
Vraćam se sa posla, jurim kao luda, obilazim nesmotreno, kako bih popila kafu sa suprugom. Smene su nam suprotne, a tih 15 minuta i kafa su samo naši. Ali, shvatam da ja pređem pola grada u užasnoj žurbi da bismo uhvatili tako malo vremena za sebe i ispričali šta nam je danas bilo zanimljivo.
Ne shvatamo da odmor nije samo odlazak na more ili planinu. Mogli bismo ga imati svakog dana u nekom obliku, samo ako mi to poželimo. Koliko puta ste se ubili od posla kako biste nakupili koji dan više za godišnji odmor? Ne shvatate da ste pre tog godišnjeg iskoristili sve svoje kapacitete kako biste izdržali takav tempo.
A gledam ovu današnju decu… Veliki deo njih bukvalno odrasta bez roditelja, koji rade dva posla ili jedan ozbiljno prekovremeni. Decu gledaju preko Vibera, iako žive u istom gradu, a slobodno vreme im se sastoji od žurbe i provlačenje kroz gust saobraćaj kako bi ih vodili na neku dodatnu aktivnost.
Nismo ni svesni koliko nam znači ta nedelja, kada se svi budimo lagano, pijemo kafu ili mazimo duže u krevetu sa decom. Žalosno je što je to postao jedan ili nijedan dan u nedelji.
Opustite se i ne žurite. Uživajte u svim onim lepim stvarima koje ne znate ni sami zbog čega propuštate.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
