Roditeljstvo stvarno ume biti naporno. Jurimo na sve strane i jedva stižemo da obezbedimo našoj deci osnovne stvari. Kada se vratimo sa posla, oni su tu sa svojim osmehom. Iskreno nam se obraduju i to je nešto što nam ulepša dan.
Međutim, ubrzo zaboravimo koliko nam se deca obraduju. Odmah počinju obaveze i svakodnevna rutina vezana za decu. Nervozni smo. Na neke svakodnevne i uobičajene stvari reagujemo suviše burno.
Šetam sa svojom dvogodišnjom ćerkom. Sa druge strane ulice, kod svojih kola, nalazi se otac sa dve ćerke. Urlao je na jadno dete zbog nečega. Kada smo se približile, čula sam da je vikao zbog toga što je ona slučajno ugazila u pseći izmet. Ne razumem, zbog čega je to toliko strašno?! Lepo uzmeš vlažne maramice i obrišeš. Ili ukoliko ne može, skineš joj tu cipelu, štaviš u kesu i opereš kod prve česme. Kao da je dete namerno to uradilo. Devojčica je bila prestravljena. Samo je uplašeno stajala i čekala da otac završi sa vikom.
Isto tako, šetamo se i neki dečak trči ispred svojih roditelja. Sapleo se i pao je. Pocepao je svoje pantalone. Majka ga je uzela i počela da viče: „Pogledaj šta si uradio!Pocepao si nove pantalone! Jel sam ti lepo rekla da ne trčiš?!“ Ne razumem, dete je imalo oko tri godine. Zbog čega ne sme da trči? To je dete. Treba da trči. Da, moguće i da će pasti. Kao da mi nikad nismo pali kad smo bili mali. Kao da smo hodali na pisti i pravili savršene korake.
Zašto današnji roditelji imaju toliko malo strpljenja? Da li su nas naši roditelji možda suviše razmazili? Zar ne znate da se deca jednostavno uprljaju? Oni ne znaju da ta haljina košta puno. Oni ne znaju da te cipele koštaju još više. Čak i da znaju, nezgode se dešavaju.
Da li stvarno mislite da ste Vi kao dete u svakom trenutku bili čisti? Sigurno niste. Niste se baš toliko naučeni rodili. Pre nego što ste naučili da jedete kako treba, stalno ste bili musavi. Hrane je bilo svuda.
Prirodno je da sva deca budu radoznala. Prirodno je da žele sve da vide, čuju, dotaknu…Zbog toga smo mi tu, da ih čuvamo od povreda. Ali, niko nije savršen. Dovoljan je sekund nepažnje. Pa šta onda? Dete ustane, malo se mazi kod mame i tate i nastavi ponovo da trči.
Nemojte uskraćivati deci da budu deca. Detinjstvo treba da bude najlepši i najsigurniji period u životu. Nijedan roditelj nije savršen. Ponekad je sasvim u redu izgubiti malo živce. Ali, živci se gube zbog mnogo većih stvari. Ne zbog sitnica!
Ukoliko primećujete da ste konstantno nervozni i pri tom vičete na svoju decu-stanite. Sednite i razmislite, šta je ono što Vas zapravo muči? Jer sigurno nije problem u tome što je dete palo ili ugazilo u pseći izmet.
Ako Vam treba malo vremena da se odmorite, neka uskoče deka i baka za vikend. Napunite baterije. Nemojte se prazniti na deci. Ukoliko imate problema sa svojim partnerom, sednite i razgovarajte. Drugačije nećete moći da rešite problem.
Ukoliko imate problema na poslu, morate naučiti da te probleme ostavljate tamo gde i pripadaju-na poslu. Nemojte ih donositi svojoj deci i svojoj porodici.
Niko ne traži od Vas da ćutite i trpite sve svoje probleme. Uradite nešto po tom pitanju. Razgovarajte sa šefom, razgovarajte sa ženom ili mužem, razgovarajte sa stručnjakom ukoliko vidite da sami ne postižete nikakve rezultate.
Zar zaista želite da Vas se dete seća kao roditelja koji je stalno vikao i stalno bio nervozan? Dete mora da ima oslonac u životu. Vi trebate biti taj oslonac. Ali, ako ste stalno nervozni i vičete zbog sitnica, dete Vam se neće obratiti i pomoć će potražiti na nekom drugom mestu.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
