Slušam mlade mame. Svaka je preko noći postala lekar opšte prakse, hirurg i psiholog. Dete im se prehladi, traže bilo kakve „veze i vezice“ kako bi dete dobilo antibiotik. Vrše pritisak na pedijatre i komentarišu stručnost lekara. Same daju lekove, jer je dete prošli put imalo iste simptome…
Isto tako, odjednom su postale najbolji psiholozi. Bolje od svih stručnjaka znaju šta fali njihovom detetu, rade sve umesto njega, brane mu da skače, penje se, trči, viče… Granice i pravila ne postoje, dete manipuliše od najranijih dana, a onda krive školu i državu. Kad dete krene u prvi razred, rade domaći umesto njega i pomažu mu mnogo više nego što je to zaista potrebno. Deca nam postaju nespretna, nesamostalna i do neba zavisna od svojih roditelja, čak i kod najosnovnijnih radnji.
Na poslu, odjednom svi znaju posao pravnika, knjigovođe, administrativnog radnika… Svi znamo sve najbolje, najpametniji smo i ne znamo naše mesto. Mislimo da smo najsposobniji i da znamo posao bolje od bilo koga drugog!
Da li to znači da smo puni samopouzdanja? Ne, ne znači. To znači da smo sebi uskratili mogućnost sticanja novih iskustava, učenja i napredovanja. To znači da propuštamo mnoge prilike, samo zato što imamo nepokolebljiv stav kako smo najbolji na svetu. Ovakav način razmišljanja može biti opravdan kada smo zaista najbolji u poslu kojim se bavimo. A da li je moguće da smo baš svi najbolji? Mislim da nije.
Bilo bi dobro da se malo osvrnemo oko sebe. Pogledajte kakve rezultate ljudi postižu. Pogledajte koliko se ljudi trude. Obratite pažnju na ljude koji zaista ulože veliki deo sebe kako bi postigli nešto što bi hteli.
Nemojte za svoje neuspehe uvek tražiti drugog krivca. Najlakše je okriviti državu, sistem, poslodavca, bračnog partnera, roditelje… A da li ste osim prebacivanja krivice na drugu stranu učinili bilo šta da se pomerite sa te mrtve tačke?
Naučite da budete iskreni prema sebi. Ako nešto ne znate, priznajte to. Makar sebi. A onda svu svoju snagu usmerite tako da određeni posao naučite najbolje što možete. Prihvatite da se najbolje stvari nikad neće dobijati preko noći. Za sve kvalitetno potrebno je mnogo vremena i truda.
Ne nasedajte na priče kako je neko nešto postigao lako, brzo i jednostavno. Samo ta osoba zna kroz šta je sve prošla i koje žrtve je morala da podnese ili i dalje podnosi kako bi bila tu gde jeste.
Budite otvoreni, komunikativni i puni samopouzdanja, ali uvek svesni svojih mana kako bi na njima mogli konstantno da radite.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
