Nikad nam ništa ne odgovara. Sve bismo bolje uradili od drugih. Svoje probleme guramo pod tepih, dok smo eksperti za sve tuđe. Provodimo sate ogovarajući komšinicu, drugaricu, rodbinu… Stavljamo im reči u usta. Donosimo zaključke na osnovu nepotpunih informacija. Poznajemo njihove živote bolje od njih samih.
Kupujemo skupu i markiranu odeću. Ne umemo više sami ni da se očešljamo, niti isfeniramo, počupamo obrve. Sve mora biti veštačko i tuđe. Ulažemo u fasadu, spoljašnjost, sve treba da štrči i zrači. To nas „upotpunjuje“.
Pričam sa taksistom. Kaže: „Ne biste verovali kakvog sveta ima. Nema više javljanja u zgradi. Prolazimo jedni pored drugih kao da smo vazduh. Ljudi me psuju, govore mi da vozim brže. Objašnjavaju mi pravila u saobraćaju.“
Svi pričaju o rijalitijima i ogovaraju neki polusvet koji ne poznaju. Pitaju me: „Pa kako je ne znaš?! Sigurno si barem pet minuta gledala neku od emisija?“ Nisam. Ne zanima me to. Ne privlači me tuđ nepoznat život, na takav način.
Analiziramo društvene mreže. Gledam slike sa letovanja, ispijanje koktela, široke osmehe, iako znam da se kod kuće ti partneri svađaju kao pas i mačka i da razmišljaju o razvodu. Kakvu to satisfakciju oni dobijaju, ukoliko nisu srećni? Ne mogu da provedu sat vremena pričajući o bilo čemu, a da se ne posvađaju.
Ljudima svašta nešto smeta, a ne smeta im smeće ispred njihove kuće? Važno je da se voze skupa kola, a onda izbacite praznu kutiju cigareta ili praznu plastičnu flašu kroz prozor. Važno je da je nama dobro, a ne vodimo računa o komšiji koji se nalazi pored nas. Klime kaplju na sve strane, nas baš briga, sedimo unutra i hladimo se.
Kada smo postali tako neodgovorno društvo? Kada nam je postalo važnije da imamo isfeniranu kosu, nego da provedemo tih sat vremena sa sopstvenim detetom. Šta nas je, uopšte navelo na to?
Nemanje para je samo postalo dobar izgovor koji izvadimo iz džepa svaki put kada za nešto ne želimo da prihvatimo odgovornost. Postali smo depresivno i parazitsko društvo. Izlazak nam je prepun kafić, na dobroj lokaciji. Nema veze što tu Vaša deca sede i dosađuju se, a Vi pričate sa najboljom prijateljicom.
Decu vodimo na različite aktivnosti, jer ulažemo u njih. Koja glupost! Vodimo ih na različite aktivnosti zato što je to moderno, a ne zato što im to zaista treba. Prebukirali smo čak i decu predškolskog uzrasta. Za tih sat vremena, mi obavljamo neke druge aktivnosti.
Ne shvatamo da svojim razmišljanjem i ponašanjem idemo protiv nas samih. Deca su nam lenja i nezainteresovana jer sve dobijaju na gotovo. Nema nikakvog truda, reda, granica i pravila.
Trgnimo se, jer će stvarno sve što vredi otići iz zemlje. Ne krivimo stalno druge, uzmimo stvar u svoje ruke i počnimo sa promenom još danas!
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
