Igram se sa decom. Jedna je otišla do toaleta, druga se zagledala u slikovnicu. Koristim tih nekoliko minuta da izvadim veš iz mašine i raširim ga. Nisam stigla ni do pola, već me neka od njih zove zbog nečeg. Kad sam završila sa širenjem veša, starija prilazi i pita me: „Šta sve mame rade?“
Teško pitanje. Ne želim da joj kažem sve i odgovaram kratko: „Brinu o svojoj deci. Idu na posao. Kuvaju ručak. Rade kućne poslove…“ U glavi mi je sasvim drugačiji i ne tako kratak odgovor.
Mame rade sve. Najviše od svega brinu. Da li su dobro? Šta li sada rade? Zbog čega li je bila onako tužna? Da li je sve u redu? Da li je nešto muči? Jel znala da se izbori sa onom grubom devojčicom ili dečakom? Da li je plakala u vrtiću? Da li su dovoljno jele? Da li je unela dovoljno vitamina? Kakva li je ta šargarepa koju sam kupila? Da li da joj dam sok? Hoće li to biti previše šećera?
Da li sam dobra mama? Šta radim pogrešno? Da li štetim svom detetu? Da li sam trebala da vičem? Da li je trebala da bude kažnjena ili sam ja previše umorna? Da li ta igračka odgovara njenom uzrastu? Da li je danas gledala previše crtaća? Da li je bila dovoljno napolju? Šta ću sa njima kada ne možemo izaći zbog lošeg vremena?
Da li sam trebala da joj odgovorim na to pitanje u ovom uzrastu? Da li treba da zna bilo šta o bolesti i smrti? Da li je to previše za nju? Da li je dobro to što sam bila iskrena? Kako doživljava ljutnju i tugu? Kako doživljava nepravdu? Da li je i ona toliko emotivna ili će uspeti da se izbori sa svim tim lošim ljudima?
Kolika joj je temperatura? Da li će rezultati biti dobri? Da li je zdrava? Srećna? Vesela? Zadovoljna? Kakva joj je najbolja drugarica? Da li su strogi prema njoj u vrtiću ili školi? Kako se nosi sa neuspehom?
Da li sam trebala da opsujem tog bahatog vozača ispred nje? Da li sam trebala biti baš toliko ljuta? Kakva sam kada kasnimo? Mogu li biti malo strpljivija? Ili sam previše strpljiva? Da li sam previše ili dovoljno stroga? Hoću li uspeti da je pripremim za život?
Da li ću uspeti da se istuširam pored njih dve? Hoću li kasniti? Da li je dobro što radim i nisam sa njima? Kako to utiče na njih? Da li joj pružam dobar primer?
Ponekad ubija osećaj bespomoćnosti. Ponekad osećaj krivice. Ljutnja što još uvek ne zna neke stvari. Strah što ne zna te iste stvari. Između ovih loših osećanja vlada neizmerna sreća što sam njihova mama. Nijedan uspeh, diploma, novac, putovanje, odmor se ne mogu porediti sa ispunjenošću koju osećam samo zato što sam njihova mama.
Ovo je tek deo spiska onoga što mame rade svakog dana. Fizički posao i neispavanost nekako najlakše padnu. Lakše nam pada rad od deset sati, nego jedan strah vezan za sopstvenu decu. Ali, kažu da je svaka mama spremna na sve ovo. To joj je „dato“ čim to malo žgepče izađe iz stomaka.
Eto, mila, to sve rade mame. Za sada veruj da sam ja najhrabrija mama na svetu koja zna kuda ide i šta radi, iako svakog dana preispitujem svaku svoju odluku vezanu za vas dve. Zato je mnogo bolji onaj prvobitni odgovor: „Brinu o svojoj deci. Idu na posao. Kuvaju ručak. Rade kućne poslove.“
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
