Imate milion tekstova koji će Vam dati savete na ovu temu: „Ne svađajte se ispred dece! Ne izlažite decu Vašim raspravama! Pazite šta pričate!“
U redu. Da ne bismo pobrkali lonce i poklopce: dete ne treba da bude svedok nikakvog nasilja! Ni psihološkog, ni fizičkog! Ali, ne trebate ni Vi! Kakav mu primer dajete ukoliko ste u braku sa osobom koja Vas ne poštuje? Kakav mu primer dajete ukoliko ne smete da kažete svoje mišljenje, ćutite, klimate glavom na sve što partner kaže? Ukoliko ste bili mladi, ludi i zaljubljeni kada ste birali takvog partnera, šta Vas i dalje zadržava u istom braku?
Mišljenja sam da prema deci trebamo biti iskreni. Ako mu pružimo primer u kom ste ljuti na partnera, a smeškate se (iako biste mu svašta rekli), šta mu zapravo nudite? Pretvaranje? Neiskrenost? Smeškanje kada ste ljuti? Brak u kom je sve ružičasto, iako to ne postoji? Da li je ta slika realna?
Ja se posvađam sa svojim partnerom ispred dece. I ne mislim da je to loše. To je realnost. On i ja nismo jednaki. Svako ima svoje mišljenje i ponekad se oko nečeg ne složimo. Ja želim da kažem ono što mislim. Želi i on. Imamo slobodu da budemo to što jesmo. Imamo pravo na sopstveno mišljenje, interesovanje iako nam se ne podudaraju u svakom trenutku. Pokazujemo sve emocije, pa zašto ne bismo i ljutnju?
Mi pričamo o tome sa svojom decom. Objašnjavamo im da ponekad možeš biti ljut na osobu koju voliš najviše na svetu. I to je u redu. Dok god postoji razumevanje, poštovanje, strpljenje, otvorena i zdrava komunikacija i ljubav pored sve one ljutnje, to je u redu.
Suprug i ja smo se posvađali. Pet minuta je prošlo, seli smo jedno pored drugog i krenuli da pričamo kako bismo rešili problem. Starija ćerka, koja ima pet godina je tada rekla: „Da, znam. Sada sledi pomirenje. Popričaćete, rešiti šta imate, zagrlićete se i poljubiti i sve je u redu.“
Ona je to rekla bez imalo uznemirenosti. Kao da je to nešto sasvim normalno. Tada mi je bilo jasno da radimo pravu stvar. Dete treba da čuje i poneku svađu. Naravno, ne smete koristiti ružne reči, ne smete vređati partnera, histerisati… Budite otvoreni, kažite šta imate, ali neka to bude tako da poštujete svog suparnika. Tada ćete dobiti ovakvu reakciju deteta.
Svet nije idealno mesto. Ako ćutim i ne kažem partneru šta mislim, moja deca će misliti da je to u redu. Misliće da moraju ćutati na sve što im drugi kažu, a ne sviđa im se. Ne moraju i ne trebaju! Sve dok u tome ima ravnoteže, ljubavi, razumevanja i poštovanja.
Šta mogu da nauče dok nas gledaju? Mi se ne pretvaramo. Volimo se. Zagrlimo se. Poljubimo se. Otvoreno komuniciramo. Ne želim da osete bilo kakv strah kada trebaju da kažu ono što misle. Niko nije savršen, grešimo svakog dana, ali se trudimo da te greške osvestimo i ispravimo ih.
Pričajte sa svojom decom. Nemojte ih štititi od realnih stvari, jer ih život sutradan neće maziti i paziti kao Vi. Pripremite ih. Pokažite im da se mama i tata ponekad posvađaju. Ali, sve dok je to u granicama normale i sa puno poštovanja čak i u svađi – to je u redu.
Ne pretvarajte se. Deca će to osetiti. Možete da ćutite i ne pričate danima sa suprugom. Mislim da ćete na taj način naneti više štete nego kad se sukobite na deset minuta i pomirite. Time dajete model po kom znate pravilno da rešavate prepreke koje se nađu ispred Vas.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
