Mladi smo. Imamo decu. Živi smo i zdravi. Imamo partnerovu podršku, krov nad glavom i topao obrok. Svakog dana se smejemo i šalimo. Imamo prijatelje koji bi u svakom momentu dali sve što mogu kako bi nam pomogli. Trebali bismo biti srećni. I jesmo. Ali, neko ili nešto nam svakodnevno troši tu energiju…
Pričam sa koleginicom. Kaže mi da me nikad nije videla ovako umornu: „Šta ti je? Šta te toliko troši i iscrpljuje?“ Prepričavam joj dan. A ona mi postavlja ono čuveno pitanje kojim me gađa u srž: „Da, ok. Ali, to te ne troši. Kroz to svi prolazimo. Šta te STVARNO toliko troši?“ Stala sam. Ućutala. Razmišljam. Šta me stvarno toliko troši? Lavina kreće…
Nije mi teško da budem ceo dan sa decom. Obožavam ih. Fali mi samo ono malo vremena gde ću oprati kosu i obući nešto lepo kada negde krenemo. Međutim, živimo gde živimo. Realno, te pantalone i nisu toliko skupe. Mogu da priuštim i tu maskaru. Ali, kad imate decu prvo kupujete njima. I na kraju meseca, ne ostaje ništa. Poslednjih dana se stiskate i oko hrane.
Nešto mi kuva u stomaku svaki put kada palim auto. Zahvalim mu kada nas bez problema dovede na željeni cilj. Mnogo toga bi trebalo popraviti. Ali, nema se. On je na poslednjem mestu. Znam, pričamo o bezbednosti. Ali, tog novca nema.
Isrpljuje me što ne mogu da planiram budućnost. Što živimo dan za danom. Što ne mogu ništa da uštedim, a znam da je pametno. Što svi imaju štek za neke crne dane, a ja ne mogu da ga stvorim.
Iscrpljuje me što svo slobodno vreme trošimo na priče o novcu: „Stvarno moramo kupiti zimske gume. Hoćeš izdržati još ovu zimu u toj jakni? Jel su ti mnogo pukle te čizme? Ili mogu da se zakrpe?“
Umesto da se radujemo praznicima, mi smo potonuli: „Ne moramo jesti voće baš svakog dana. Moramo uštedeti deci za neku igračku…“
Umorni. Iscrpljeni. Neispavani. Radimo dva posla. A novca opet nema dovoljno. Samo za neki pristojni život…
Da, znam. Živi smo i zdravi. Ljudi imaju mnogo gorih problema. Nemaju za lekove. I trebamo biti srećni. Ali, mene ta neizvesnost ubija. Polako. Iz sata u sat. Iz dana u dan.
Gledam u muža koji ima još veće podočnjake od mene. Zaspao bi tu na tepihu dok se igramo sa decom. Došao je samo da ruča i da razmenimo koju rečenicu. Uskoro kreće na drugi posao. I tako svakog dana.
Vrednosti su se promenile. Dok smo bili deca imali smo još manje para. Ali, niko nije mario za materijalne stvari bez kojih danas ljudi ne mogu. I neće nam biti bolje dok se sami ne promenimo. Razmislite. Šta Vas STVARNO iscrpljuje i troši? Da li možete da izbacite te stvari iz sebe dok ne bude kasno?
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
