Gledam se u ogledalu. Podočnjaci do kolena, nemam vremena da se našminkam, isfeniram ili nalakiram nokte. Stan je u blagom haosu, iako hiljadu puta na dan sklanjam igračke. Srećna sam kada stignem da usisam. Prašina na policama mi i nije toliko važna. Prozori takođe.
Veš za pranje i peglanje predstavljaju posebnu državu. Uvek ga ima toliko da bez problema mogu napuniti omanji šator. Sudove perem nekoliko puta na dan. I onda iz početka. Noću spavam samo nekoliko isprekidanih sati. Premorena sam.
Kad god se vidim sa nekim drugaricama – pričamo o deci. Pričamo o tome kako slabo jedu, kako su nevaljala i neposlušna, kako nam je teško i naporno bez pomoći drugih. Retko stignemo da se vidimo, jer svačije dete ima drugačiji ritam i vreme spavanja. A kad se vidimo, eto, samo se žalimo.
Uhvatila sam sebe. Kad god me neko pita kako sam, ja odgovaram isto – umorno, neispavano, nervozno. Iako je to stvarno tako i iako nisam fizički u svom najboljem izdanju, ja nikad nisam bila srećnija.
Uživam da provodim vreme sa njih dve. Pokušavam da odvojim barem tri, četiri sata koje ćemo provesti zajedno. Nekad negde odemo, nekad ostanemo u stanu i igramo se. Sve zavisi od vremena. Sve u svemu, divno nam je. Ali, da, možda nemam osmeh od uha do uha kada me neko pita kako sam.
Razmišljam: „Moja deca me čuju kad god razgovaram sa nekim. Pored mene su. A ja se žalim koliko je naporno kad si sam. Pa što ja to pričam? Zbog čega izostavljam onaj deo da nikad u životu nisam bila srećnija nego od kako sam postala mama? Zbog čega ne prepričavam sve one zagrljaje, osmehe, provale, poljupce, nove reči i korake? Zbog čega sam orijentisana samo na negativno? Da li sam i ja postala ista kao i svi drugi negativni ljudi koji ne vide dalje od svog nosa?“
Ponosna sam na svoju decu. Ponosna sam na svaku njihovu reč, izraz, mišljenje. Ponosna sam što su pričalice i što su tako aktivne. Ponosna sam na to što su stalno nasmejane, bez obzira gde odemo i ko nam dođe. Istopim se svaki put kad gledam njihove slike, a gledam ih često. Čim ih uspavam, ja uzmem telefon – da pročitam barem šta se danas dogodilo u zemlji i svetu. Ali, na kraju, uvek završim u galeriji slika i sa osmehom se prisećam šta smo sve danas radile.
Ako se neko dvoumi da li je danas vredno postati roditelj ili ne, ja bih uvek glasala za! Teško je, ali vredno neprospavanih noći, umora, podočnjaka… Jedan njihov osmeh mi napuni baterije na način na koji niko i ništa drugo ne uspeva.
Oni koji su roditelji kako male, tako i velike dece – razumeće me u potpunosti. Oni koji to još uvek nisu – ne brinite, nije strašno kao što izgleda. Mi se samo žalimo kako bismo izbacili to negativno iz sebe. U stvari, divno je. Najbolji osećaj na svetu. Probajte.
O. B.
diplomirai psiholog i porodični psihoterapeut
