Pogrešne vrednosti diktiraju današnji tempo života. Dok svi ogovaramo tog lošeg komšiju koji ne vodi računa o svojoj deci i ženi, polako ali sigurno, upadamo u istu zamku. Možda ne na isti način. Možda ne tako providno. Ali, krajnji rezultat je isti.
Tata je premoren. Radi deset sati dnevno. Kasno dolazi kući. Ponekad vikendom ode na predavanje ili seminar. Nema vremena: za sebe, ženu, decu, druženje i stare drugare. Nema strpljenja i volje za bilo šta. Kada dođe kući, želi samo da odmori.
Mama je iscrpljena. Mala deca je vuku za suknju. Ona ne zna šta će pre. Kuća, obaveze, posao… Ubija je taj osećaj griže savesti. Toliko bi toga želela. Toliko bi volela da se posveti toj maloj deci. A ne može. Sama je. Nema pomoći. Priseća se kada je imala vremena za frizuru, šminku i haljinu…
Deca ispunjavaju neostvarene snove svojih roditelja. Zbog toga idu na dramsku i likovnu sekciju, sport, klavir i barem dva strana jezika… Iako su samo deca, dan im je pretrpan. U školi imaju previše obaveza. Kada dođu kući, slobodno vreme provode sa svojim kompjuterima i mobilnim telefonima. Društvene mreže pružaju svu onu pažnju koju ne dobijaju od svojih roditelja. Ta pažnja je pogrešna. Ali, nema veze. Roditeljima je tako lakše, jer su premoreni kada dođu sa posla…
Komšija nam se ne javlja. Ne, nije ljut. Prosto smo se svi udaljili. Ne trošimo poglede i reči na „nebitne“ stvari. Mnogo toga nam se odvija u glavi… Često se napravimo ludi i samo prođemo i pored onog kome treba pomoć. Nije naša stvar…
Novac, uspeh, spoljašnost i površnost…To su vrednosti koje danas jurimo… Nismo to želeli… Ali, nekako smo došli tu gde jesmo. I ne možemo nazad. Ne bismo se snašli u toj maloj kolibi bez struje. Malo nam je tih 30 kvadrata. A taj auto – bio je dobar i svašta smo prošli sa njim, ali nije nov. Ne oduzima dah…
Želimo više. Želimo još. Nikad nam nije dovoljno. Ne shvatamo najvažniju stvar: postali smo robovi sopstvenih želja i pogrešnih vrednosti. Kada dobijemo to što želimo, ne znamo da uživamo u tome. Zapravo, nemamo kada u tome da uživamo. Čekaju nas nove obaveze, radni zadaci i poslovni partneri…
Izgubili smo tu veliku pravu sliku pred sobom. I ne znamo više kako da je pronađemo. Ni sami ne znamo kako da je vratimo. Ne znamo čak ni da li bismo je želeli. Ne poznajemo sebe više. Jurimo za nametnutim vrednostima i onim što diktira društvo.
Kada bismo bili svoji, drugi bi nam se smejali. Zbog tih tuđih pogleda, ne bismo imali snage da nastavimo svoj san. Odustali smo od toga. Verovatno još kad smo deca bili…
Stanite malo. Obezbedite sebi taj unutrašnji mir. Ispunite barem nešto od onih „ludih“ snova… Ne obazirite se na mišljenja i poglede drugih ljudi. Pratite sebe i ono što je Vama važno. Tuđi snovi nikad ne daju taj osećaj spokoja…
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
