Svakog trenutka decu pokušavamo da naučimo ispravnim vrednostima. Pričamo, pričamo i samo pričamo. Dosadili smo već i vrapcima na grani, a kamoli njima. Ali, te prve godine nam tako brzo prolete. Sada već imaju 8, 10, 15 godina. I gle, čuda, oni počinju da nas ispravljaju. Opominju nas i podsećaju na te iste vrednosti koje smo mi njima utkali.
Malo po malo, deca počinju da nas kritikuju. Naročito u pubertetskim danima: „Mama, to što si rekla o gospođi Jeleni, nije lepo. To je ogovaranje, zar ne?“
„Ja sam drugačija od mog brata. I nemoj me više porediti sa njim! Pa šta ako ima minđušu ili tetovažu? Rekla si da ne sudimo o drugima na osnovu spoljašnjeg izgleda. Nisi došla po mene u četiri sata. Ko sad nije održao svoje obećanje?“
Hteli mi to ili ne, imamo dvostruke standarde. Potkrade nam se poneka greška. A kad naše dete pogreši, strožiji smo od bilo kog sudije.
Prva reakcija nam je sledeća: „Kakvo je to ponašanje? Zar ćeš ti mene učiti kako da se ponašam? Ko je ovde roditelj?“ Ali, čim prođe taj prvi nalet besa i bespomoćnosti, shvatamo da je dete u pravu i da smo mu stalno ponavljali i ukazivali na njegove greške.
Svidelo se to nama ili ne, naša deca rastu. Imaju svoju ličnost, vrline i mane. Posmatraju svet. Kapiraju čak i bolje od nas. Ne možete im više ponuditi šarene laži. Nema više izgovora, niti lažnih obećanja. Zato, prihvatite da će Vam ponekad dati i koji savet. Da, znam, teško je navići se na to. Ali, to je „faza“ kroz koju prođe svaka porodica. Vi ste prvi na kome će vežbani ovu novostečenu sposobnost.
Saslušajte ih. Ali, stvarno. Možda ćete u početku reagovati burno, ali posle određenog vremena shvatate da su ipak u pravu. Niste savršeni. I oni će Vam to otvoreno reći. Ponekad će to biti i bezobrazno, jer će gađati tamo gde Vas najviše boli. Bolje poradite na sebi, nego što ćete stalno biti u konfliktu sa svojim detetom.
Pre nego što se strašno uvredite, razmislite… Na koji način kritikujete svoju decu? Da li ste možda i Vi tako grubi? Da li ste baš uvek pažljivo birali reči ili ste igrali na prvu loptu? Da li ste se izvinili kada ste napravili grešku ili ste se čvrsto držali stava: „Ja sam uvek u pravu. Ipak sam ja ovde roditelj!“
Da li smo mi roditelji baš uvek u pravu? Nismo! Grešimo često iz ljubavi, dobre namere, straha, besa, povređenosti… Na isti način funkcioniše i naše dete. Naročito kad malo poraste i nauči kako svet oko njega funkcioniše.
Spustite loptu. Stariji ste i iskusniji. Pre nego što burno odreagujete, razmislite o toj konstruktivnoj kritici koju Vam je dete uputilo. Možda je i u pravu, zar ne? Bliski odnos se neće izgraditi ako ga nikad ne budete saslušali. Prihvatite činjenicu da niste uvek u pravu.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
