Kada ću imati ovoliko vremena za igru? Zbog čega moram da žurim kao odrasli? Zbog čega mora da mi bude pretrpan dan vrtićem, sportom, engleskim ili nekim drugim jezikom? Ja volim sladoled i ne želim da razmišljam o šećeru, konzervansu ili bolu u grlu. Zar nije normalno da obožavam čokoladu? Zar nije zdravo da skačem, trčim, penjem se i prljam?
Zašto moram da budem opeterećena stahovima, kao ti mama? Ne moram. To meni nije svojstveno, jer imam samo tri godine. Volim da isprskam sve u kupatilu. Ne zato da bih te iznervirala ili da bi ti brisala, već zato što volim slobodu i smeh.
Zbog čega ne smem da sipam sebi vodu? Znam da ću prosuti, ali drugačije neću naučiti. Zbog čega ne smem da se umažem dok jedem? Stalno me brišeš tim maramicama i govoriš kako devojčice ne smeju biti prljave. Smeju. Moraju. Žele.
Zbog čega stalno moram da te držim za ruku? Ja želim da trčim, vozim bicikl, trotinet i rolere. Znam da ću pasti. Znam da će boleti. Znam da ću plakati. Ali, verovala ti ili ne, mama, ja i dalje to želim. Zbog čega ne mogu da izvadim sve igračke iz kutije? Zbog čega moram da se ograničim na jednu? Zbog čega moram da pazim da li ću izmrviti ispod stola? Zbog čega ne smem da budem maca koja Vam se mota oko nogu? Ja volim životinje. Pusti me da se razvijam zahvaljujući mašti koju ću imati samo u detinjstvu.
Zbog čega moram da imam sve petice u školi? Ja nikad neću voleti muzičko i ne zanima me to. Nemoj me terati da u svemu budem savršena, jer ja to nisam. Zbog čega moram da budem lepo vaspitana devojčica i javljam se svima u zgradi, kad me taj čika uvek mrko gleda i ne javlja se nikom? Ne sviđa mi se. Ne želim da mu se javim. Ne sviđa mi se ni ta baba tetka koju nikad nisam videla u životu. Ne teraj me da je poljubim kao da je znam čitavog života!
Zašto moram da ostanem hrabra kada Vi krećete na posao? Zašto ne smem da plačem? Nedostajaćete mi tih devet sati. I želim da plačem. Pusti me, mama! Zbog čega mora da mi se svidi svako dete tvojih prijateljica? Ja se ne moram slagati sa svima, kao ni ti mama. Pusti me da budem uzdržana kada osećam da tako treba da bude.
Zašto ne smem da „odlepim“ tih pola sata tokom dana kada sam umorna i kada mi se spava? Koliko puta bi ti zaplakala? Hoću da pokažem svoje emocije! Nemoj me učiti da ih držim u sebi. Znaš kako prolaze ta „lepo vaspitana deca“- ne smeju i ne znaju da se izbore za sebe. Ne smeju da kažu „ne“ kada trebaju. Ja ne želim da postanem takva.
Zato, mama, pusti me da budem svoja. Znam da neprestano brineš o meni i mojoj budućnosti. Znam da ne spavaš noćima, jer se meni piški, želiš da me pokriješ ili samo slušaš kako dišem. Ne možeš me zaštititi od svega. Zato me pusti da budem dete koliko god dugo to mogu.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
