Jedva sam čekala da mi starije dete progovori. Kada je sa dve godine propričala, usta nije zatvarala. Od samog početka sam je vaspitavala kao da je velika i retko kad sam joj davala odgovore koji će joj samo privremeno „zatvoriti usta“.
Kad me je pitala zbog čega taj dečak traži pare na ulici – rekla sam joj istinu. Kad me je pitala zašto roditelji njene drugarice ne žive zajedno – rekla sam joj istinu. Kad je čula da su dinosaurusi izumrli – briznula je u plač. Njeni komentari i način razmišljanja me svakodnevno izuvaju iz cipela. Ponekad pomislim: „Bože, ovo dete ima samo četiri godine.“
Svaki svoj slobodan trenutak provodim sa njih dve. Tatu viđa svega sat vremena dnevno, jer radi dva posla. Kada im se rasporedi ne poklope, desi se i da se ne vide po ceo dan. Slušam je kako se igra lutkama. Čujem priču: „Moj tata je na poslu. Znaš on puno radi. Jedva ga viđam. Nedostaje mi. Ali, on želi da radi dva posla kako bi meni, seki i mami kupio sve što nam treba.Znaš, on je baš dobar čovek. Malo umoran i nervozan jer puno radi, ali je dobar.“
Da. Govorila sam joj to. Pričala o vrednosti novca. Pričala da ne može da dobije sve što poželi, jer nemamo dovoljno para. Govorila da bude malo tiša, jer je tata legao pola sata. Uskoro mu počinje drugi posao. Ali, pogodilo me je to. Nisam mogla da verujem kako se ona olako nosi sa svim tim emocijama, iako ima samo četiri godine.
Zato, pamet u glavu. Nemojte misliti da tako lako možete sakriti težinu surove stvarnosti u svetu u kojem živimo. Deca osećaju sve. Dok su mala, možda osete samo dobro i loše. Ali, kako rastu i razvijaju se, znaju sve one nijanse koje pokušavamo da sakrijemo od njih.
Znaju da ste umorni, jer se sestra budila cele noći. Znaju da ste pospani i da Vas baš mrzi sada da se igrate. Znaju da ste ljuti na tatu, jer nije bacio čarape u korpu za prljav veš, nego ih je ostavio na podu. Oni sve snimaju, čak i kada mislite da su se zagledali u omiljeni crtać.
Nekoliko puta sam pokušala da je slažem, odnosno, malo da ublažim istinu. Ona mi je rekla: „Mama, jel ti sada raste nos?“ Iako mi je u tom trenutku njena izjava bila smešna i simpatična, pitala sam se: „Na osnovu čega ona provaljuje moje pokušaje da još malo veruje u čuda?“
Budite iskreni sa svojom decom. Prilagodite priču uzrastu, ali se i dalje držite činjenica. Oni znaju kada niste iskreni. Ukoliko nastavite sa svim šarenim lažama predugo, pokvarićete odnos. Dete neće moći da Vam veruje i to sa punim pravom.
To što mi zovemo zaštitom, oni zovu laž. E, pa, ne želim da je čuje od mene. Ne želim da se bilo šta loše uvuče u naš odnos. Želim da može da mi kaže sve u svakom trenutku, iako sam svesna da će uskoro početi da ima svojih tajni.
Ne mogu više da joj prodajem maglu. Zapitajte se, da li to činite sa svojom decom? Da li ste preterali, želeći da zauvek ostanu tako mala?
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
