Peri, peglaj, kuvaj, spremaj, čisti, sredi… Svima daj doručak, ručak, užinu, večeru… Oblači ih i svlači, menjaj pelene, prošetaj, imaj strpljenja za ovu ili onu fazu. I sama znam koliko je važno što više vremena provesti sa decom. Zaista mi nije teško i volim da se igram sa njima!Mogu ja sve to sama!
Mogu ili moram? Moram. Forsiram sebe do iznemoglosti. Ništa ne stižem uz dvoje male dece. Najradije bih se ceo dan igrala sa njima. I onda shvatim: postala sam kao i sve druge mame. Starije dete mi je stalno za telefonom i gleda pesmice i crtaće, a mlađe samo hvalim jer se sama igra na ćebetu sa kockama i lutkama.
Postala sam mama koja je premorena, nezadovoljna i neispavana. Ne uživam u tom danu kada su svi kod kuće, jer ja zaista ne znam gde udaram od svih obaveza. Nisam želela da mi deca svaki čas budu kod bake i deke, želela sam sve sama. I sada shvatam da su mame koje provode mnogo vremena kod frizera, pedikira, manikira ili u gradu sa najboljom prijateljicom ipak srećnije i zadovoljnije od mene koja ne stignem kosu da operem, jer se uveče samo srušim u krevet i znam da ću ubrzo ustati jer imam malu bebu koja se noću stalno budi.
Razmišljam: i ranije sam imala ovakav tempo. Ali kada me je starija ćerka pitala da se igramo, imala sam osećaj krivice kad god je odbijem. Sada ga više nemam, a mnogo, mnogo manje vremena joj se posvećujem. Samo joj kažem: „Igraj se sama. Mama je jako umorna.“
U kom trenutku sam od mame koja može sve, postala nezadovoljna mama koju sve mrzi? U kom trenutku sam postala mama koja jedva čeka da deca malo odu od kuće i posvetim se mirno svojim obavezama ili sebi? U kom trenutku sam izgubila sve konce i ne uživam? A kao i svi drugi roditelji obožavam svoju decu.
Iako znam koliko je važna normalna i zdrava komunikacija, ja počinjem da vičem na svoju decu. Kad vratim film, u pitanju je glupost. Uvek je u pitanju glupost. A deca će nas pamtiti po nervozi i tome kako mama uvek ima obaveza.
Da li stvarno možete sve same? Koga lažemo? Krijemo taj umor kad god nam neko dođe u goste, jer shvatimo da nismo progovorile sa odraslom osobom već nedelju dana. Mislimo da deca ne „provaljuju“ te nakupljene negativne emocije i odgovaramo: „Nije mi ništa, mila. Samo sam umorna. Samo to.“
Ne mogu sve sama. Nemam novca da priuštim pomoć. Ne mogu pozvati ženu „samo da“ ispegla veš. Ukoliko ste u istoj ili sličnoj situaciji, stanite!
Da, znam, neće niko to uraditi umesto Vas, ali onda barem nemojte biti tako stroge prema sebi. Neka bude prljavih sudova i veša, igračke razbacane po celom stanu. Ukoliko to ne možete gledati, izađite napolje i šetajte. Idite na igralište. Odvedite ih bilo gde.
Jer, na kraju tog napornog dana, važno je da Vaše dete odrasta zdravo i srećno. Uz iscrpljenu i premorenu mamu možda neće uspeti u tome. Ne forsirajte se! Uživajte sa svojom decom!
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
