Kao deca, maštali smo o svemu. Sanjarili smo o dalekim zemljama i nemogućim stvarima, planinama, rekama, drugarima i događajima. Kad god smo osetili nepravdu na svojoj koži, govorili bismo kako mi nikad nećemo biti ovakvi ili onakvi ljudi. Neki događaji su nas obeležili i čak odredili našu profesiju ili ličnost, dok drugi nisu delovali na nas.
Kakvi ste želeli da budete kad porastete? Da li ste išta od toga učinili? Da li ste ostvarili barem jednu svoju želju koju ste imali sa pet ili šest godina? Da li i dalje svet posmatrate tako naivno i jednostavno? Ili imate izgovore? Izgovore zbog kojih ne možete da uradite sve ono čega se bojite?
Deca nemaju realnu sliku o životu koji ih okružuje. Mnoge stvari bismo radili drugačije. Mnoge stvari smo zamerali svojim roditeljima, bakama, dekama… Kad smo stigli u njihove godine učinili smo potpuno istu stvar. Da li je u pitanju genetika, učenje po modelu ili zdrav razum?
Naravno da ne trebate poistovećivati dete u sebi i odraslu osobu. Ali, čuvajte ga u sebi. Ponekad će Vam baš ono reći šta trebate da uradite. Dok će Vam odrasli govoriti o pravilima, normama, mišljenju drugih i granicama, dete će Vam šapnuti da uprkos svim činjenicama morate rizikovati. Ponekad ćete pogrešiti, ponekad učiniti dobru stvar. Ali, ukoliko nikad, ama baš nikad ne rizikujete, kao da niste ni živeli.
Setite se svog detinjstva. Setite se na koji način ste razmišljali o svojim roditeljima koji nisu imali vremena da se igraju sa Vama? Setite se šta Vam je najviše nedostajalo? Šta je ono što Vas je odredilo? Verovatno ste na to zaboravili i činite istu grešku kao i Vaši roditelji. Priuštite svojoj deci sve ono za čim ste čeznuli.
Sećam se da sam se oduvek pitala zbog čega se mama nikad ne igra sa nama. Zašto je stalno u kuhinji, kuva nam i pravi kolače, ako mi želimo da se opusti i igra sa nama? A danas ja to radim svojoj deci. Kad god me pitaju da se igramo, ja im odgovaram: „Evo, samo da…“ Uvek imam „preče“ obaveze. Kad ih sve pozavršavam, toliko sam umorna da nemam snage da držim lutku.
I tako svakog dana. Društvo i današnje vrednosti su nas uvukle u tempo koji ne možemo da postignemo. Jurimo za novcem i pri tom postajemo sve ono od čega smo oduvek bežali. I što je najgore – toga uopšte nismo svesni. Mislimo da smo i dalje najhumaniji ljudi na ovom svetu. Stižemo sve i poklanjamo vreme svima – osim sopstvenoj deci, partneru, pravim prijateljima sa kojim nemamo vremena da se čujemo.
Usporite. Sednite. Stanite. Prošetajte. Ne razmišljajte ni o čemu. Uživajte u životu. Nema ničeg velikog do čega trebate stići. Život i prava sreća čine svakodnevne sitnice, ukoliko u njima znate da uživate.
Prizovite to dete u sebi. Verovatno žudi za nekim jednostavnim stvarima za koje ne treba mnogo novca. Priuštite sebi malo pauze i provirite u sebe. Nećete se pokajati.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
