Tu smo gde smo. Radimo i po dva posla, samo da bismo preživeli mesec. Niko više ne gleda da li ste se pošteno namučili da završite taj fakultet – neko ko nije završio ni osnovnu školu prima tri puta veću platu od mene.
Nemam taj problem. Svaki posao je težak na svoj način. I ne razvrstavam ljude po obrazovanju ili uspehu, već po tome da li su dobri ili loši ljudi. Ali, onda se postavlja pitanje: Zbog čega sam se ja toliko školovala? Zbog čega su moji roditelji grcali u dugovima kako bih ja mogla da učim i radim ono što volim? Zbog čega jedna medicinska sestra ima identičnu platu sa nekim ko radi posao deset puta lakši od njenog? Zbog čega se trud i rad ne prepoznaju?
Razgovaram sa medicinskim tehničarem koji ima problem na radnom mestu. Kaže mi da radi pet poslova za jedno radno vreme. Halo, ljudi, pet poslova. I pita me: „Znate li zašto radim sve to? Zato što sam hteo da učim i da se trudim. Zato što sam želeo da znam. Zato što sam bio radoznao. Zato što volim da pomažem ljudima.“ On sada piše molbu direktoru ustanove da ga rastereti, jer je „pukao“ pod svakodnevnim pritiskom. Hej, pa gde toga ima? Kakve su to vrednosti? Zbog čega nas društvo tera da usvajamo nešto što niko ne bi uradio ukoliko logično razmišlja?
Umesto da se tom dečku poveća plata ili ga neko na bilo koji način nagradi i potapše po ramenu (iako od toga nema ništa), on mora da piše molbu. A prima istu platu kao i koleginica koja na posao dođe kako bi se našminkala i popušila deset cigareta.
Mislim da ljudi ne odlaze zbog malih plata. Mislim da ljudi odlaze jer se prema njima neko ko ima fotelju ponaša kao da je niže ljudsko biće. Mislim da ljudi odlaze jer više ne mogu da trpe nerad, neznanje, zavist, oholost i ono čuveno: „Ja sam bolji od tebe“.
Domovi zdravlja, bolnice i sve druge državne ustanove imaju sve manje i manje kvalitetnih radnika. I niko nam nije kriv. Krivi smo mi sami. Nisu nam krivi ni političari, ni država, ni sistem. Krivi smo mi koji želimo da prevarimo i rođenu majku. Krivi smo mi koji u svemu tražimo „rupu u zakonu“ i način da prevarimo sistem.
I jedino takvi ljudi opstaju. Jedino takvi ljudi imaju dovoljno novca. Ukoliko nešto možete da promenite – promenite. Krenite od sebe. Zapitajte se šta stvarno želite. Ako ne želite da odete u nečiju tuđu zemlju, pronađite način da ovde opstanete.
Da li ćemo dozvoliti da unište naš trud koji ulažemo celog života? Da li ćemo dozvoliti da nas gaze? Ne mislim na politiku, već generalno na iskrivljene vrednosti i ljude koji misle da su bogovi samo zato što imaju ogromnu platu koju su stekli sa malo ili nimalo truda i rada.
To je kap koja je prelila čašu. To je kap na koju niko od nas ne bi trebao da bude ponosan. To je kap zbog koje bismo svi mi trebali nešto da promenimo.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
