Da li se često iznervirate zbog ljudi koje uopšte ne poznajete? Psujete u saobraćaju? Nailazite na mlade ljude koji su zagledani u svoje telefone i idu pravo na Vas? Niko ne želi da Vam ustupi mesto u gradskom prevozu iako ste trudnica? Niko ne pomaže staroj baki koja prestravljena stoji na pešačkom prelazu i boji se da ga pređe? Niko ne drži vrata ženi sa dvoje dece koja ulazi u banku? Nemate pravo da idete preko reda, iako ste ušli sa bebom u naručju?
Lakše je ogovarati i pljuvati po svima. Lakše je menjati mišljenje kako vetar duva, nego imati sopstveno. Lakše je praviti se važan, nego skupiti hrabrost i javiti se osobi koju niste videli godinama. Svi mi idemo linijom manjeg otpora. Mrzi nas da rastemo i razvijamo se, bivamo bolji i drugačiji. Lakše je stopiti se u masu, nego ići sam protiv vetrenjača.
Zbog svega ovoga, pitate se: Kakvo smo mi društvo postali? Od kad je kulturno izbaciti papirić kroz prozor? Zbog čega ne pomažemo ugroženim ili starim licima? Ljudima svašta bude izgovor. Svi mi loše živimo i nemamo dovoljno veliku platu. Zbog toga smo postali nezadovoljni i ponašamo se kao da nemamo osnovno obrazovanje i vaspitanje. Novac nikada nije imao veze sa tim.
Sve su to samo izgovori, ako mene pitate. Nismo uspeli. Ne kao država i sistem, već kao pojedinci. Nema to veze ni sa platom, ni sa školom, ni sa bilo kim drugim, osim sa nama samima. Prigrlili smo neke vrednosti koje nam ne odgovaraju. Jurimo za drugim zemljama i svetovima i pljujemo po vlastitom – šta god to bilo.
Često se iznerviram primitivizmom koji srećem. I onda shvatim: očekujem previše. To što bih ja pomogla u određenoj situaciji, ne znači da bi pomogli i drugi. To što bih pomogla starici da pređe ulicu, ne znači da će i svi drugi. I iznerviram se. A to ne govori ništa o meni, već samo o drugima. Jel neko odlučio da živi nezadovoljan život? Pustite ga. Ne možete ga promeniti.
Koliko puta Vam se desilo da Vas pljuju, ogovaraju, mešaju se u Vaš vlastiti život? Po svemu sudeći, znali bi da ga žive bolje od Vas samih i doneli bi bolje odluke. Razmislite. Kakav je život tih ljudi? Da li imaju neko ogromno nezadovoljstvo sopstvenim životom? Najverovatnije.
Zbog toga, nemojte se nervirati. Možda bi bilo bolje da ih žalite. A ne morate ni to, jer sami su to birali, zar ne? Nemojte očekivati previše od drugih. Možda zvuči malo pesimistički, ali probajte. Nedavno sam ulazila sa bebom i kolicima u banku. Kod ulaza su tri stepenika i veoma je teško popeti se. Mislila sam da će mi neko prići iz te silne gomile i pomoći. Svi su samo sedeli. Danas sam ponovo krenula u tu istu banku. Nisam očekivala pomoć. I bilo mi je lakše. Iznenadila sam se kada mi je jedan čovek pridržao vrata.
Suviše smo mali da bismo uticali na život neznanaca. Zbog čega bi oni onda uticali na naš? Posvetite se vlastitoj porodici i prijateljima. Trošite energiju na sebe i drage ljude. A za sve druge, šta da im radite? Nemojte postati kao oni i sve će biti u redu. Budite samostalniji. Biće Vam mnogo lakše.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
