To jutro je bilo naporno. Beba se budila celu noć jer joj je ispadala duda. Nisam se naspavala. Sve mi je išlo kako ne treba. Kasnila sam. Probudila sam stariju ćerku, kako bih je spremila za vrtić. Kao i svako jutro, ona je želela još malo da spava. Zbog toga je bila neraspoložena. I naravno, spora kao i uvek.
Ja sam je požurivala, a ni sama nisam znala gde sam. Pre polaska, kada je sve bilo gotovo, ona je poželela malo vode. Dala sam joj i slučajno se polila. Eh! Sad sve iz početka. Skini bebu da ne prokuva dok ne izađemo iz stana. Presvuci stariju ćerku. Bila sam na ivici. Počela sam da vičem na nju. Rekla sam joj: „Ti si već velika! Imaš četiri godine! Trebala bi da znaš da piješ lepo iz čaše.“
Ona je samo tužno rekla: „Izvini, mama.“ Dok sam je presvlačila, bilo mi je žao. Da li sam stvarno izgubila živce zbog malo prosute vode?Ili sam bila nervozna zbog nekih drugih stvari? Odgovor sam znala. Pukla sam. I to zbog sitnice.
U kolima smo ćutale. Pokušala sam da ispravim stvar i izvinila se. Ali, ona je i dalje bila tužna. Mrzela sam sebe što je ostavljam takvu u vrtiću. Ali, nisam mogla da vratim vreme i izbrišem svoj postupak.
Zapravo, bila sam neispavana. Mesecima nisam sklopila više od tri sata odjednom. Pošto suprug radi dva posla, sama sam po ceo dan. Bila sam besna zato što nemamo više novca kako bih mogla da priuštim pomoć. Svako jutro maltretiram malu bebu i vodim je do vrtića. Cimam je i po kiši i po vetru. Držim je u naručju, dok drugom rukom pridržavam stariju ćerku kako bismo prešle ulicu.
Bila sam besna na komšije koji samo izlete iz zgrade, jureći za nekim svojim problemima. Niko ni vrata da mi pridrži. Bila sam besna na ljude u džipovima koji projure ulicom i podignu prašinu dok sam sa dvoje male dece. Bila sam ljuta na ceo svet jer su se vrednosti promenile. Svi jurimo za novcem umesto za decom.
A, ipak, pukla sam na nju. Očekujem da razmišlja kao desetogodišnjakinja. Ona je samo mala devojčica. I ne treba da oseti da je meni bilo šta teško u vezi njih dve, jer zapravo nije. Uživam u njima. Obožavam ih. Ima pravo da se budi neraspoložena, ima pravo da padne i uprlja se. Ima pravo da se umaže i polije vodom. Na kraju krajeva, ona je samo dete.
I zato, pitam se: da li sopstvenoj deci često zalepimo etiketu neposlušnog deteta, jer očekujemo da ne naprave nikakvu grešku? Koliko puta povredimo njihova osećanja i samopouzdanje jer smo mi nezadovoljni platom, poslom, nervoznim šefom ili umišljenom komšinicom? Koliko puta viknemo na njih jer nismo svesni da nas je iznervirao bahati vozač koji je napravio pet saobraćajnih prekršaja u nekoliko sekundi vožnje?
Volite svoju decu. Pravila, granice i doslednost se podrazumevaju. Ali, dozvolite im da greše. To je jedini način kada će nešto naučiti. Pomozite im da izrastu u srećne ljude koji će sebi oprostiti sitne greške. Jer, na kraju krajeva, mi odrasli ih isto pravimo. Ali, naše greške su ozbiljnije. Možda nismo prolili čašu vode, ali smo nekog učinili tužnim. To je mnogo ozbiljnije i opasnije.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
