Čak i kad ste najveći perfekcionista na svetu i svuda stižete barem deset minuta ranije, situacija se menja kada imate malu decu. Bez obzira koliko ranije ustanete, uvek ima nepredviđenih situacija: deca su pospana, jedno neće da jede, drugo ne želi da se češlja, treće je prosulo mleko po sebi, pa morate sve iz početka.
I tako iz dana u dan. Svima oko sebe stvarate nepotrebnu nervozu, sebi podižete pritisak. Što ih više ubrzavate, tako su ona sve sporija… Gledate na sat! U glavi Vam je samo jedna misao: kasnimo, kasnimo, kasnimo…
Kasnite. Verovatno ćete ponovo zakasniti. Zar se ova situacija ne ponavlja svakog jutra? Ukoliko nemate mnogo para kako biste za svako dete unajmili po jednog vozača ili dadilju, u velikom ste problemu.
Stanite. Dišite. Smirite se. Da li želite da Vas deca pamte kao mamu koja će eksplodirati svakog momenta? Da li Vi želite da svakog dana u nekoliko navrata ulazite u crvenu zonu kada ne znate šta ćete od nervoze? Gubite kontrolu. Najradije biste se vratili u krevet. Svi bismo to voleli, ali dosadilo bi Vam nakon nedelju dana. Osim toga, odustali biste.
Razmislite. Da li je ova situacija baš toliko strašna? Sigurno nije. Mnogi bi se menjali sa Vama. A možda bi i bili mnogo smireniji. Kako biste rešili ovaj problem, pokušajte da predvidite određene stvari:
U kom trenutku gubite strpljenje? Zašto? Šta Vas izbacuje iz takta? Koje su sankcije kašnjenja (Vaša i dečija)? Ukoliko znate kako će se odvijati neka neprijatna ili stresna situacija, bićete mnogo spremniji za nju. Prepoznaćete momenat u kojem gubite kontrolu i svesno ćete ga prevazići sopstvenim snagama.
Uzmite tajm aut. Upoznajte sebe. Prepoznajte momenat kada ćete pući i uzmite pauzu pre njega. Zapitajte se: „Da li je ova situacija toliko strašna i teška da ne mogu da se iskontrolišem? Da li zaista ima potrebe za ovolikom nervozom? Da li će ovaj događaj ikako uticati na mene za šest meseci? Ili za pet godina? Šta mogu da učinim povodom toga i kako ću misli sprovesti u delo?“
Budite realni. Čak i najbolje vaspitana deca, mirnog i staloženog karaktera imaju svojih bubica. Znajte da niste jedini ni sami u ovom problemu. Svaki roditelj male dece prolazi kroz isto. Pitanje je samo kako reaguje na to. Da li će dopustiti da mu ova prepreka utiče na raspoloženje ili će biti realan i prihvatiti je kao deo svakodnevnice.
Da li možda očekujete od svoje dece da budu prebrza? Sećam se jednog jutra. Kasnili smo. Ja sam bila na ivici nervnog sloma, dok je moja ćerkica stalno ponavljala: „Mama, ali ja ne mogu tako brzo!“ Stala sam. U tom trenutku je imala samo tri godine. Očekivala sam da sve završi u roku od pet minuta, što je bila nemoguća misija.
Kada malo bolje razmislite, gubite živce zbog gluposti. Život čine sitnice. Uživajte u njima. Nemojte dozvoliti da Vas svakodnevnica iznervira, ma koliko stresna bila. Uzmite pauzu i shvatićete koliko preterujete.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
