Svaki roditelj greši. Znamo šta bismo trebali, ali to ipak ne učinimo. Hiljadu emocija nas u tome sprečava. Ponekad nam je žao zbog jedne dečije rečenice, izraza lica ili suze koja se sliva niz obraz. I popustimo. To je ljudski. Nemoguće je biti savršen roditelj. Svako dete je drugačije. Svako od nas ima svoje žute minute, stanja uzbuđenosti, umora, neispavanosti… I svako dete nam u određenim problemima budi različite emocije. Sve je to normalno…
Ali, u ovom tekstu ne govorim o tim sitnim greškama koje nam se potkradaju iz dana u dan. Govorim o mnogo krupnijim greškama, kao, na primer, tišina. Znate li koliko ona može biti opasna? Razmišljam… Šta nikad, ali apsolutno nikad ne bismo smeli da učinimo detetu uprkos svim pravilima i granicama?
Nemojte mu slati poruku da njegovo mišljenje nije važno. Možda je najmlađe. Mislite da o određenoj temi ne zna ništa. Mislite da još uvek nije dovoljno zrelo. A onda se zaprepastite: sa deset godina učini nešto čega ste se Vi plašili čitav svoj život. Ne potcenjujte decu i njihovu hrabrost.
Nemojte gušiti njihovu različitost. To što deca neke stvari ne rade kao Vi, ne znači da nužno greše. Ne postoji jedan jedini ispravan način.
Ne odustajte od njih. Možda će ponekad skrenuti sa pravog puta. Vi ćete biti zabrinuti. Ali, ne razumem. Šta to treba da se dogodi da biste Vi odustali od Vašeg deteta? Šta to treba da se dogodi, pa da kažete: „Neću da mu pomognem! Neću da razgovaram sa njim!“
Nikad nisam razumela roditelje koji na ovakav način žele nešto da nauče svoje dete. Nisu ni pokušali sa drugačijim pristupom. Ne žele da pređu preko svog ponosa ili kako god se to zvalo… Da se razumemo: ništa nije bolje od otvorenog i iskrenog razgovora! Ali, pretpostavljam da je lakši ovaj drugi način: nećemo pokazati svoju slabost, emocije i ranjivost!
Nemojte im se podsmevati. Možda je Vaše dete budući Tesla. A možda je i samo prosečno emotivno dete. Nemojte se smejati njegovim problemima, idejama i interesovanjima. Rastite zajedno sa Vašom decom. Vrednosti se menjaju. Pokušajte da održite korak sa njima kako biste uvek imali o čemu da razgovarate i kako biste ih lakše razumeli.
Jedno je postavljati pravila i granice dok su mala. A sasvim druga stvar je povređivati vlastitu decu neznanjem i ponosom. Slobodno mogu reći da nikad neću odustati od svoje dece. Šta god uradila i gde god bila!
Zato, budite tu. Važno je voditi računa o sebi, ali činite to na zdrav način. Nikad, ali nikad nemojte činiti deci nešto zbog čega će Vas se stideti, buditi se sa grčem u stomaku i korak po korak odlaziti od Vas, iako žive u istom selu, gradu ili državi…
Ukoliko to činite, razmislite ko je u svemu ovome dete – Vaše dete ili Vi?
O. B.
diplomirani psiholog ili porodični psihoterapeut
