Dok niste postale mame, sigurno ste nailazile na bezobraznu i nevaljalu decu. Obećale ste sebi da Vi nećete napraviti takvu grešku. Imaćete strpljenja. Nećete vikati. Ako treba, jednu stvar ćete objasniti i 100 puta. A Vaša deca će biti staložena, smirena, druželjubiva i neće im pasti na pamet da budu nevaspitana.
A onda ste jednog dana postale mame. Bile ste najsrećnije na svetu. Bile ste ponosni na taj mali zamotuljak kojeg volite najviše na svetu. Čak i kada plače i kad ne znate šta mu je. Smirivale ste ga svojim umiljatim glasom. Sve dok niste došle u fazu da se deseti dan zaredom niste naspavale. Tada ste već počele da paničite. Bebini grčevi su Vas izbacivali iz takta.
Niste imali vremena da se našminkate. Naučile ste da se tuširate skoro cela dva minuta. Čak ste uspele da ubrzate i odlazak u toalet. Postale ste prava kuvarica koja jednom rukom kuva, a drugom pere posuđe.
Dok ste trepnule dete Vam je napunilo dve godine. Možda je drugo već na putu. Naučile ste da trčite za jednim, dok Vam je drugo u naručju. Izbezumile ste se kada Vam je mališan prvi put nešto odbrusio. Ali, već sledećeg trenutka ste ga ljutito pogledali i stavili tačku. Ali, samo za narednih sat vremena.
I malo po malo, počele ste da ličite na one mame koje niste razumele. Počele ste da vičete, gubite strpljenje, svađate se sa partnerom, zvocate svim ukućanima, pijete kafu jednim gutljajem… Nemate slobodnog trenutka čitav dan. Dok planirate da iznenadite partnera tako što ćete zajedno pogledati film čim uspavate decu, budite se negde oko tri sata i shvatate da ste zaspale u dečijem krevetu. Možda čak i pre svoje dece. A suprug Vas je samo pokrio i otišao da spava.
Gledate one Vaše male vragolane kako spavaju. Razmišljate koliko puta ste samo danas viknule na njih. A volite ih toliko da ne možete opisati tu vrstu ljubavi. Obećavate sebi da ćete im se sutra mnogo više posvetiti, da nećete vikati ili biti nervozne.
Svanuo je novi dan. Odlazite svi u šetnju. Dok oni trčkaraju ispred Vas, partner Vas je zagrlio. Uživate da ih gledate zajedno. Sve dok jedan od njih nije došao do Vas, razdvojio od partnera i rekao: „To je moja mama!“ Toliko od romantične šetnje…
Već u sledećem trenutku vičete svojoj deci da obavezno stanu ispred pešačkog prelaza ili ste već uveliko potrčali za njima. Po stoti put im objašnjavate da je opasno tako nesmotreno prelaziti ulicu. Oni Vas tužno gledaju kao da im prvi put sve to govorite i kao da stvarno nisu ništa znali.
I tako iz dana u dan. Neispavani ste. Nervozni. Vičete ulicom. Sigurno neka druga devojka komentariše kako ona neće biti takva majka. A Vi… Vi ste najsrećnija žena na svetu. Ne biste se menjali ni sa kim. Ma koliko bilo teško i naporno, uživate u svakom svom danu. Čak i onda kada pomislite da biste voleli odmor bez dece i muža, shvatate da bi Vam nedostajali već nakon jednog dana. Tako, otprilike, stvarno izgleda dan posvećene mame. Samo tome dodajte još minimum sto obaveza vezanih za kuću i decu.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
