Šta god radimo, poredimo se sa drugima. Sve dok se, ipak, držimo svojih želja, interesovanja i ciljeva – nije strašno. Međutim, obratite malo pažnju kako u pojedinim situacijama razgovaraju odrasli: „Uh, kako je dobar ovaj auto. Hoću i ja takav! On ima dobru platu. O tome mogu samo da sanjam! Kako joj je lepa haljina. Pitam se gde ju je nabavila!“
Nažalost, stvari se ne završavaju ovde. Ko god je postigao bilo kakav uspeh u životu, mislimo da je to postigao na pokvaren način, gazeći preko drugih. Čak i kada sretnemo dvoje ljudi koji imaju uspešan brak ili lepo vaspitanu decu, govorimo kako im sigurno nešto nedostaje: „Ma on nju sigurno vara! Ona je sa njim samo zbog novca! Deca su im sigurno pravi djavoli kod kuće!“
Ovo poređenje počinje još od najranijih dana u primarnoj porodici. Kako bismo smirili decu, često ih poredimo sa bratom ili sestrom koji su mnogo bolji, mirniji, pametniji, slušaju mamu i tatu, nisu bezobrazni, nevaspitani, imaju odlične ocene u školi…
Kasnije ih poredimo sa decom naših prijatelja, kumova, rodbine: „Vidiš kako ona sluša svoju mamu?! Njen sin je odličan učenik! Kada ćeš ti biti takav?! On pomaže svom tati! Ti si lenj i samo igraš igrice! Njihov sin trenira košarku!“
Često im šaljemo poruke iza kojih se krije naše nezadovoljstvo njihovim ponašanjem, ocenama, delima, aktivnošću… Iako smo u njih uložili bezbroj neprospavanih noći, ogromno strpljenje, razumevanje i bezuslovnu ljubav, mi im govorimo da, ipak, nismo zadovoljni onim što su postigli i onim što postaju…
Što je najgore, ne završavamo kritiku samo na važnim životnim vrednostima. Počeli smo da kritikujemo decu i u mnogo manje važnim stvarima. Od njih tražimo nemoguću misiju. Moraju biti odlični u školi, trenirati neki sport (i to ne bilo koji, nego onaj koji je popularan i koji donosi novac), pohađati časove nekog stranog jezika i svirati neki instrument. Tek tada postaju kompletni. Ali, samo ako su njihovi rezultati vrhunski.
Zar ne mislite da se deca suočavaju sa prevelikim zahtevima u periodu kada još uvek nisu dovoljno zreli ni da ih razumeju na pravi način? Zar ne mislite da ih opterećujemo samo zato što vidimo da bogati kolega ima i može mnogo više? A šta je sa željom i interesovanjima Vaše dece? Šta je sa njihovim zadovoljstvom i srećom? Zar smo to stavili u drugi plan?
Ukoliko ih stalno poredite sa drugima, veoma brzo će postati ljubomorni i zavidni. A onda se čudimo: „Otkud sad to? Nisam ga tako učio! Ne razumem zbog čega je toliko ljut na to dete u razredu? Zbog čega maltretiraju onog klinca? Zašto braća i sestre nisu bliski? Zašto su roditelji i deca toliko udaljeni jedni od drugih?“
Razloga je mnogo. Sve se promenilo. Ali, pre nego što počnete da krivite ceo svet, zapitajte se kakav stav imate prema sopstvenom detetu? Da li od njega tražite previše? Da li mu konstantno šaljete poruku da može više, bolje, jače, uspešnije? Pustite dete da bude dete. Jedno je pomagati mu, a sasvim drugo uslovljavati ga da postigne sve ono što mi nismo uspeli!
Olivera Bukinac
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
