Svojoj deci moramo biti najbolji mogući uzor. Zbog toga ponekad i preterujemo. Tražimo od njih ono što sami nikad nismo uspeli da izvedemo, zaboravljamo kakvi smo mi bili u detinjstvu, koje greške smo pravili… Zaboravljamo koliko prepreka smo trebali da pređemo, koliko puta smo padali i ustajali, da bismo bili ovde gde smo sada.
Iako smo prošli sve te čuvene faze u detinjstvu, sada, kao roditelji, uopšte nemamo razumevanja. Kao da imamo gubitak pamćenja! Često slušam roditelje oko sebe: „Pazi! Nemoj da se penješ! Nemoj da skačeš! Pašćeš!“ Naravno da postoje mesta na kojima se ne skače. Ali, pustite ih. To su deca. Treba da skaču. Sigurno ste i Vi to radili.
Ukoliko imate tinejdžera u kući, sigurno ste pod velikim stresom. Vremena se jesu promenila, ali je u osnovi mnogo toga ostalo slično. Vaše dete želi više slobode, ne želi o svemu da razgovara sa Vama, počinje da se okreće nekim svojim interesovanjima i hobijima koje Vi ne odobravate. Do juče ste mu brisali nos, a sada je ono odraslo i sve može da radi samo. Ne treba mu Vaša pomoć, šta više, ponaša se kao da ste mu ogromna smetnja.
Prisetite se svog puberteta. Da li ste pravili probleme roditeljima? Da li ste želeli da zatvarate vrata od svoje sobe? Da li ste želeli baš sve da im ispričate? Da li ste želeli da izlazite i družite se? Sigurno jeste. Ali, sada kada ste roditelj, pravite se kao da prvi put čujete sve te želje i zahteve. Šta možete da uradite?
Roditelj treba biti autoritet, ali je važno da proceni u kojim situacijama malo treba popustiti. Pričajte sa njima o svojim dogodovštinama iz detinjstva. Pokušajte da se setite kako ste Vi rešavali slične probleme, šta su Vas naučili… Deca će retko nešto usvojiti ukoliko im to predstavite kao dosadno predavanje iz škole. Ali, ako pričate iz ličnog ugla, ubacite koje poučno iskustvo ili lekciju, oni će to mnogo bolje prihvatiti.
Na primer, ispričajte kako ste se Vi osećali kada ste se prvi put zaljubili, šta ste uradili kada ste imali prvo ljubavno razočarenje i kako ste postupili. Ili možda hteli da postupite drugačije, ali niste. Ispričajte im svoje loše iskustvo vezano za pušenje ili alkohol. Nemojte im pričati da je pušenje štetno, ako ste i sami pušač. Na taj način im dajete loš primer. Ne trebate jedno da pričate, a drugo da radite. Takve lekcije uopšte nemaju težinu.
Deca moraju biti odgovorna za svoje postupke. Ne možemo uvek stajati pored njih i pomagati. Sve dok to ne nauče, neće postati zrele ličnosti. Zato, bolje ih pustite da naprave greške koje ih neće skupo koštati, pa da nauče lekciju, nego da im čitav život nešto branite. Tada će iz besa sigurno uraditi baš suprotno od onoga što im govorite.
Deca moraju padati, imati neuspeha, osetiti nepravdu na svojoj koži… To su situacije koje ih uče da budu odgovorni ljudi. To je jedini put da izgrade visoko samopouzdanje, bez kojeg neće moći u beli svet. Setite se svojih neuspeha. Sigurno su Vas doveli ovde gde ste sada. I bez njih ne biste bili ono što jeste. Zato, nemojte se praviti savršenim ispred svoje dece. Zbog toga ih možete gurnuti u sasvim drugu stranu. Na primer, želeće da postignu ono čemu ste ih učili, ali u tome nikad neće uspeti. Zbog toga se neće osećati dovoljno dobrim ni Vama, a ni sebi. Budite realni. Najbolje poznajete svoje dete. Od njih uvek tražite korak više, ali nemojte tražiti nemoguće. Slobodno podelite svoje greške. Neka nauče ono što Vi niste.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
