Čini mi se da su roditelji u današnje vreme otišli u dve krajnosti vaspitanja deteta. Jedni zastupaju stav: „Batina je iz raja izašla! I nas su tukli, pa evo, ispali smo normalni! Deca se moraju naučiti poštovanju odraslih, a to se može postići jedino strogoćom!“ Drugi pak imaju stav da su deca jednako razumna bića, kao i odrasli. Sa njima se sve može postići razgovorom i dogovorom, koliko god da su mala. Da li je to tako?
Iskreno, ima istine i u jednom i u drugom. Deca su različita. Mnogo toga zavisi od našeg vaspitanja, ali i od njihovog karaktera i temperamenta. Sa jednim ćete primeniti jedan način i nećete gubiti mnogo energije, dok Vam drugo dete uopšte neće reagovati na tu metodu i moraćete da potražite drugo rešenje.
Pre svega, zapitala bih se da li smo mi roditelji razumna bića, kada očekujemo od dece da znaju sve i da u svakom trenutku budu poslušna i rade onako kako mi mislimo da treba. Ukoliko to nije slučaj, odmah mu dajemo etiketu neposlušnog deteta. Čekajte! Da li je ono imalo prilike da nauči? Da li mislite da je Vaše dete toliko pametno da se već rodilo sa određenim znanjima koje ne morate da mu utkate? Deca najviše uče tako što posmatraju svet oko sebe. Možda ste Vi veoma smireni kada imate neki problem, dok je Vaš suprug veoma temperamentan i pomalo pogubljen sve dok ne reši ono što je zamislio. Šta mislite da li će Vaše dete pokupiti isključivo pravilan način razmišljanja? Ili će naučiti malo od mame, malo od tate i u sve to umešati svoj karakter i nezrelost?
Priznaćete, poprilično haotično. A zamislite da malo dete ovako uči najveći deo dana. Malo će videti od Vas, malo od bake, malo od komšinice, a malo i od onog razmaženog derišta koje ima Vaša prijateljica. Svi se mi čudimo koliko su nam deca različita, a vaspitavali smo ih na isti način. E pa, da se razumemo: roditelji nisu jedini koji utiču na dete. U početku jesu. I primarna porodica je zaista od najvažnijeg uticaja, ukoliko je tu.
Međutim, možda ste sa prvim detetom ostali kod kuće do njegove treće godine ili ste imali skraćeno radno vreme. Sa drugim ste počeli da radite već nakon deset meseci i najviše ga je čuvala dadilja. Prvo je možda krenulo u vrtić sa tri i imalo je najbolju moguću vaspitačicu, dok je drugo krenulo u jaslice sa godinu dana gde je vaspitačica bila malo nervoznija osoba. Kada svemu tome dodate njihove različite karaktere, nije ni čudo što su deca toliko različita.
Na decu utiče svet koji se nalazi oko njih. I uopšte nisu razumna bića. Da, u nekom momentu možete sesti sa njima i razgovarati. Možda čak i lako dogovoriti. Ali, dok su mala ona naročito prate Vaše reakcije, govor tela i mimiku lica. Morate biti dosledni. Granice moraju postojati. Sa jednim će Vam biti lakše, sa drugim ćete možda promeniti deset načina dok stignete do onog koji na njih deluje.
Morate imati strpljenja. Morate im posvetiti svoje vreme i svoju pažnju. To je ono što njima treba. Jer, ukoliko to učinite na pravilan način, do velikih propusta ne može doći. Naravno, niko od nas nije savršen i možemo pogrešiti ili imati loš dan. Ali, sutra će biti bolje i ispravićemo svoju grešku. Deca nisu razumna bića, dok su mala. Ali, zato ste Vi tu. Vi biste trebali biti ti koji su razumni i koji će ih svojom ljubavlju, pažnjom, ali ponekad i kaznom naučiti šta je najbolje.
Nemojte težiti jednoj ili drugoj struji. Svako dete je drugačije. Imajte strpljenja. Ali, nemojte uletati u zamku koja se danas medijski toliko eksponira, gde se svaka odluka prepušta detetu. Vi ste njihovi uzori i vodiči. Na taj način se i ponašajte. Iznenadićete se koliko su deca pametna i razumna. U nekim aspektima. U drugim su kao beli papir, na koji ćete tek ispisati sve što želite.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
