Umorni ste. Kasno je. Želite da okupate decu i legnete u krevet. Međutim, od naizgled jednostavne radnje, u Vašoj porodici se uvek napravi mala drama. Ne postoji nijedan roditelj koji barem jednom nije čuo sledeću dečiju rečenicu: „Neeeeću! Zašto baš sad? Ne ide mi seeee! Ne mogu toooo! Zašto uvek jaaaa? Ne želim ja prviiii! Zašto mi nekad ne možemo da…?“ I svako veče krenete u objašnjavanje zašto moraju na kupanje, ko će prvi, drugi, treći…
Što je najgore, uvek se upecate u tu njihovu zamku. Iako ste hiljadu puta sebi rekli da se nećete nervirati zbog sitnica, Vi budete toliko nervozni, da ne možete da se smirite narednih sat vremena. I uvek, ali baš uvek, dolazi do rasprave, svađe, nervoze, burnog reagovanja sa jedne ili druge strane. Kako to da sprečite?
Sebe morate konstantno podsećati na jednu važnu stvar koju često zaboravljate: deca ne žele namerno da nas iznerviraju ili izvedu iz takta, koliko god godina imali. Barem ne u ovako banalnim situacijama kao što je odlazak na kupanje. Kada im se nešto ne radi, oni će pribegavati tom dečijem „kenkanju.“ A Vi morate odigrati pametno. Takvo ponašanje ne može biti nagrađeno. Ne trebate im odložiti kupanje ili popustiti zato što počinju da manipulišu. Ukoliko primete da ovakvim ponašanjem postižu sve ono što zamisle, u grdnoj ste nevolji. Zato, u tom slučaju, nema popuštanja.
Nemojte dozvoliti da Vas emocije vode kroz svakodnevne prepreke. Ponekad je situacija zaista posebna i treba popustiti. Ali, u većini situacija treba biti dosledan. Udahnite duboko i budite smireni. Igrajte taktički.
Nemojte se upuštati u raspravu. Kada jednom kažete da je vreme za kupanje, nema više razgovora. Oni postavljaju sledeća pitanja: „A zašto baš sad? Zašto ne mogu da završim igricu? Zašto prvo ne ide moj brat/moja sestra?“ Shvatili ste da ovaj razgovor traje više od pola sata. Tada se unervozite i sve krene nizbrdo. Sledećeg puta probajte da ćutite. Kada Vas dete, posle izvesnog vremena, upita: „A zašto sad ćutiš? Zašto ne pričaš sa mnom?“, Vi mu ponovite rečenicu koju ste rekli i prvi put.
Budite strpljivi i puni razumevanja, ali ostanite pri svom. Na primer, vreme je da krenete kući sa igrališta. Saopštili ste detetu da je vreme za polazak. Vaše dete negoduje: „Mama, ne želim kući!“ a Vi mu odgovarate: „Znam da bi se ti još uvek igrao sa svojim drugarima, ali moramo stići kući za 15 minuta. Sada zaista moramo krenuti.“ Na taj način šaljete poruku da ste ga čuli i razumeli, ali ne možete ništa da uradite po tom pitanju. Šta se mora-mora se.
Ponekad, Vaše dete može preterati i reći ili uraditi stvari koje mu zaista ne priliče. U takvoj situaciji, nikada ne smete popustiti. Morate mu dati do znanja da se na taj način ne razgovara i ne ponaša, te da Vas mora poštovati. Mirno i staloženo mu pokažite koji način je ispravan. Ukoliko ovo ne upali, sledeći postupak jeste kazna. Na primer, Vaše dete slika vodenim bojicama. Rekli ste mu da sme slikati samo po papiru. Međutim, ono počinje da slika po tepihu. Ponovite mu svoj zahtev vezan za papir. Ukoliko Vas ne posluša ili, još gore, kaže nešto ružno, Vi mu uzimate vodene bojice i sklanjate ih.
Ukoliko ste isprobali sve moguće opcije, a Vaše dete i dalje radi po svom, pa se rasprava uvek oduži i ode tamo gde ne treba, probajte da izađete iz prostorije. Recite detetu: „Sada sam jako ljuta. Vratiću se kada se smirim.“ Na ovaj način stavljate pauzu. Stišavate strasti. Dajete detetu do znanja da je preteralo. Ali, ne spuštate se na njegov nivo, već radite nešto mnogo zrelije.
Svako dete je drugačije. Pokušajte da pronađete rešenje koje će odgovarati i Vama i detetu. Ne zaboravite da svakog dana učite kako se postaje bolji i pametniji roditelj. Radite na tome.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
