Obzirom na brzinu svakodnevnog života, problem tolerancije se stavlja u prvi plan. Više nemamo vremena za ljude koji ne misle na isti način, ne rade ono što mi želimo, ne slažu se sa našim pogledima na svet… Bacamo stvari, prijateljstva i ljubavne veze. Nemamo živaca da se bilo čemu posvetimo malo dublje. Pa čak ni sopstvenoj porodici, partneru ili deci.
Površni smo. Nemamo vremena da se „udubimo“ ili posvetimo nečemu. Kada nam ne funkcioniše odnos sa partnerom, suviše smo ponosni da bilo šta pokušamo. Pa čak i kad to učinimo, osećamo se kao da smo pregazili sva prethodna životna uverenja.
Kada imamo problem sa decom, uzrok uvek tražimo u drugima. Krivi su vaspitači, vrtići, škole, nastavnici, mediji, društvo, sistem u celosti. Generalno, postali smo netolerantno društvo koje nema živaca da sačeka, razume, prihvati, oprosti… Svi bismo sve i odmah! A niko od nas ne želi da prihvati da sve to što želimo nije moguće izvesti u tako kratkom periodu, bez obzira o čemu se radi.
Vozim. Na raskrsnici sudar. Ispred mene je već deset vozila. Iza mene još toliko. A svi trube li trube. Nervozni. Žure. Kasne. Pretpostavljam da misle da će njihova sirena rasčistiti taj haos od skršenih vozila ili eventualno izlečiti i pomoći nekome ko se u tom istom sudaru povredio.
Čekam u redu. Gužva. Službenice na šalteru rade svoj posao. Ali, stvarno ga rade. Ne znaju šta će pre. Okolo čujete psovke, viku, svađe i rasprave: „Ali, ja žurim!“ Zar ne žurimo svi? Neko je izašao sa posla, neko tek treba da ode na isti, dok je treći ostavio dete kod kuće da samo radi domaće zadatke.
Brakovi su postali prava trka. Ne znate ko će se pre razvesti! Želimo da naš partner bude savršen! On MORA da nas usreći! To je njegov životni zadatak! Ništa od saradnje, razgovora, pregovora, kompromisa, razumevanja… Naravno da niko ne treba trpeti nešto ukoliko nije srećan. Ali, zapitamo li se ikad koliko smo mi dali, pružili, oprostili? Zapitamo li se ikad da li smo i mi u nečemu pogrešili? Imamo li i mi mana sa kojima nije tako jednostavno živeti?
Postali smo izrazito samoživi i sebični. I to ne u onom zdravom obliku! Ne dozvoljavamo više bilo kakvu različitost! Pretvaramo se da prihvatamo druge! A u stvari širimo lažne osmehe samo ukoliko imamo bilo kakvog interesa u tome! Nezadovoljni smo sve vreme! Kao da tražimo greške u svima i svemu! Ne želimo da se stavimo na nečije mesto! Ne želimo da razumemo! Paljba odmah kreće!
Ukoliko razmišljate na ovaj način, postaćete zaista nezadovoljni i nesrećni! Niko nam traži da volimo svaku osobu na ovom svetu. Ali, izgleda da smo zaboravili pojmove kao što su kultura, pristojnost, ljubaznost i lepo vaspitanje! Postali smo bahati grabljivci koji samo jure sopstveno zadovoljstvo, čak i na uštrb sopstvene porodice.
Slažem se da se vrednosti menjaju iz generacije u generaciju. I to je normalno. Svako ima nekih svojim vrlina i mana. Ali, preterali smo. Više ne znamo šta znači iskrena pomoć prijatelja, prava ljubav, posvećenost deci… Sopstvene potrebe su na prvom mestu, čak i kada smo u situaciji da pomognemo i kad tom aktivnošću ne narušavamo svoj mir. Svima ponekad bude teško, ali vratite se malo unazad i promenite svoj pogled na svet. U suprotnom, sve nas čekaju ogromni problemi.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
