Koliko puta Vam se dete požalilo kada je palo? Plačući je došlo do Vas i bilo neutešno. Želeći da ga što pre smirite i ne pravite od toga veliku stvar, rekli ste: „Hajde, nemoj plakati. Nije to ništa!“ Ono je besno nastavljalo: „Jeste! Boli me jako!Ne znaš ti!“
Isto tako, došlo je tužno iz vrtića: „Onaj dečak me je udarioooo!“ Pošto Vam je vaspitačica već sve objasnila i sama rešila problem, rekli ste ponovo: „Hajde, ne plači! Nije tako strašno! Samo te je malo udario! Sigurno si nešto uradio pre toga!“
Dete dolazi kući iz škole: „Mama, dobio sam trojku! A tako sam se puno trudioooo!“ Vi pravite onu staru grešku: „Ništa strašno!Što toliko dramiš oko toga?! Popravićeš!“
U stvari, nismo želeli ništa loše da kažemo. Samo smo hteli da umirimo dete i naučimo ga da se nepravde, greške i padovi događaju. Ali, to smo učinili na pogrešan način. Ukoliko počnete da paničite u ovakvim i sličnim situacijama, detetu će biti još teže. Ali, ne trebate otići ni na potpuno drugu stranu i u potpunosti umanjiti značaj njegovih emocija. Ono mora nekom da se požali. Mora imati svoju sigurnu luku. Zbog toga ste Vi tu.
Umesto ove čuvene rečenice, pokušajte nešto drugo. Na primer, kada dete padne, možete smireno pitati: „Gde te boli? Mama će poljubiti, pa će proći. Hajde da to operemo, biće ti mnogo bolje. Hajde da sredimo ranu i stavimo flaster.“ Na taj način ne pravite paniku, već rešavate problem u kojem se dete našlo.
Ukoliko Vam se dete požalilo da ga je neko udario, nemojte nipodaštavati to. Sledeći put Vam možda neće reći, a ukoliko je izloženo vršnjačkom nasilju, sigurno biste voleli da znate kako biste mu adekvatno pomogli! Nemojte normalizovati takvo ponašanje, jer ono svakako nije u redu. Umesto toga, pitajte ga: „Da li si mu rekao da ne sme tako da se ponaša? Sledeći put mu reci da ne sme nipošto da te udara. Ukoliko nastavi, odmah reci vaspitačici.“ Bitno je da dete prvo pokuša samo da se izbori i da svojim stavom pokaže da se ne plaši nasilnika. U većini slučajeva tada prestaju, jer je tuđ strah ono što njih hrani. Međutim, u određenim slučajevima kada takav pristup ne daje rezultate, odrasli se svakako trebaju umešati, kako stvari ne bi izmakle kontroli!
Kada Vam dete dođe kući vidno uznemireno zbog loše ocene, ohrabrite ga da popravi tu ocenu. Nemojte govoriti da je to normalno, već mu pomozite da pronađe način kojim će rešiti trenutni problem. Ali, vodite računa da u tom procesu bude što više samostalno. Tada neće imati osećaj da mu je mama popravila ocenu, već da je to učinilo sopstvenim radom i trudom.
Obratite pažnju na reči koje birate u komunikaciji sa decom. Niko od roditelja ne pravi greške namerno, ali ih svi mi pravimo. Za roditeljstvo nas ne pripremaju u školi. Zato, čitajte, informišite se, idite na radionice i seminare koji se bave ovom temom. Svakog dana možete naučiti nešto novo. Znajte da ulažete u budućnost svoje dece. Pronađite vremena!
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
