Kada pročitate ovaj naslov, pomislićete: „Ma kakvo pregovaranje! Ima da bude onako kako ja kažem! Dete mora da me sluša i tačka!“ Slažem se. Mora se znati ko je roditelj, a ko dete. I dete Vas mora poštovati. Međutim, morate shvatiti da dete nije vojnik. Iako može slepo ispunjavati sve Vaše zahteve, ono će se često osećati loše. Imaće osećaj da ga ne volite, ne obraćate pažnju na njegova osećanja, želje i potrebe. A to nikako ne želite, zar ne?
Kada razgovaramo sa svojom decom, često ne obraćamo pažnju na njihova osećanja. Evo primera: dete je bilo nevaljalo i kaznili ste ga tako što ste ga poslali u ćošak. Ono počinje da lije krokodilske suze. Vi ste toliko besni i vičete: „Zašto sada plačeš?! Nemaš nijedan valjan razlog! Ukoliko ne prestaneš, oduzeću ti i omiljenu igračku!“ Dete nastavlja da plače, ali još glasnije. Vi mu oduzimate omiljenu igračku. Ova situacija traje, sve dok se malo ne smirite i izbrojite do deset.
Zapamtite: dete ne može da kontroliše svoje emocije, naročito kada je malo. Zahtevate od njega da ne oseća to što oseća. A to je nemoguće. Da li ćete prestati da budete tužni ukoliko Vam samo neko vikne: „Prestani da budeš tužna!“ Nećete. Ista situacija je i sa decom. Zbog toga ih u mnogim situacijama trebamo tretirati kao odrasle. Pođite od sebe. Zamislite se u toj situaciji. Probajte da razumete dečija osećanja. Niko od Vas ne traži da popustite. Ali, dopustite detetu da zaplače u situaciji kada je kažnjeno. Ono se oseća loše.
Saslušajte svoje dete. Čak i kad je situacija pod ogromnom tenzijom, saslušajte šta ono ima da kaže. Često će biti u pravu. To što mi, kao roditelji, ponekad nemamo živaca i veštine da odgovorimo na dubokoumna pitanja je nešto sasvim drugo. Kao što dete mora poštovati Vas, isto tako i Vi morate poštovati dete. To je jedini način da mu obezbedite visoko samopouzdanje. Ukoliko ga sasečete u svakom pokušaju, ono će vrlo brzo početi da odustaje. I to ne samo u razgovoru sa Vama, već i u razgovoru sa bilo kojom drugom osobom.
Nemojte ga osuđivati pre nego što čujete njegovu stranu priče. Roditelji često krenu u napad u samom početku. Umesto toga, postavljajte neutralna pitanja kako biste saznali šta se tačno dogodilo. Ukoliko ga odmah napadnete, postoji velika verovatnoća da Vam neće reći ono što se zaista dogodilo, jer se plaši Vaše reakcije. Zato, brojite do deset i polako.
Nemojte im dati instant rešenje za svaki problem pred kojim se nađu. Pregovarajte, pustite ga da razmišlja, da se samo snađe, da samo pronađe put do rešenja… Svi mi želimo da vaspitamo decu tako da umeju da se snađu u svakodnevnim situcijama. Dajte im prostora za to. Nemojte odmah krenuti sa davanjem saveta ili, još gore, da radite stvari umesto njih. Dozvolite im da budu samostalna.
Sve ovo zahteva mnogo razumevanja i strpljenja. Čini mi se da ih današnji roditelji imaju sve manje. Ili se ode u potpuno drugu krajnost, pa se deci popušta u svemu. Deca moraju imati pravila i granice, a Vi morate ostati dosledni u njihovom sprovođenju. Samo će možda način razgovora imati drugačiji ton. Ton kojim ćete mnogo više postići, nego kada kažete: „Ima da bude onako kako ja kažem! Ne zanima me kako se osećaš!“ Pokušajte sa nekim od ovih saveta. Videćete da će se barem malo promeniti način razgovora sa decom.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
