Kada sam postala roditelj, imala sam jednu lepu iluziju: svoje dete ću savršeno vaspitati. Ono će biti pametno, uspešno, samostalno, snalažljivo, hrabro, druželjubivo, empatično… Pomagaće svima, deliće sa drugima, pomoći će starici da pređe pešački prelaz, biće pravi timski igrač…
Smatram da sve te lepe i plemenite stvari neće naučiti ako ih samo ponavljam iz dana u dan, već ako ih pokažem svojim delima. Trudila sam se. Zaista jesam. Na primer, od mene je retko mogla čuti neku ružnu reč ili psovku, a čak i kad bi mi nešto izletelo, ja sam se uredno izvinila. Ako bi neko u saobraćaju napravio neku glupost, pa nervozno prokomentarišem, ja sam opsežno objašnjavala zbog čega sam to rekla.
Moje ponavljanje onih čuvenih: „izvini, molim te, hvala, dobar dan i doviđenja“, je urodilo plodom. I da, mogu reći da sam do sada postizala ono što sam želela u skladu sa njenim uzrastom. Ona je slobodna, druželjubiva, ne plaši se ničega i ima visoko samopouzdanje. Ali, zaboravila sam jednu veoma važnu stvar: dete se mora učiti i da bude dovoljno bezobrazno kada treba, da se odbrani i sačuva sebe i svoje, da neke ljude prosto treba postaviti na svoje mesto!
Dok smo se igrale u pesku sa ostalom decom i mamama, govorila sam joj kako je važno deliti. Iako je bilo dovoljno lopatica, grabuljica i kantica u pesku (a ona je ponela i svoje), u jednom trenutku je ostala bez ičega. Dugo sam je gledala kako polako ostaje bez svojih igračaka. U jednom trenutku je samo rekla: „Mama, sve mi uzimaju!“
Ja sam trebala da bacim u vodu sve čemu sam je do sad učila. Trebala sam da kažem: „Uzmi svoje igračke“, iako sam je učila da je važno deliti sa drugima. Jer, neke mame nisu vodile računa da li njihovo dete ima jednu ili šest igračaka. I, po svemu sudeći, to im nije predstavljalo nikakav problem. Sedele su u kafiću, ispijale kafu, ogovarale i pričale mobilnim telefonom… Ispada da će deca čiji roditelji ne vode toliko računa, bolje proći u životu. Jer, niko mu nije rekao da je ružno otimati, biti sebičan, udarati, ma raditi bilo šta loše kako bi došlo do željenog cilja.
U većini situacija nemo posmatram sa strane i ne mešam se. Smatram da dete treba da nauči kako da se snađe. Dečijih svađa i prepirki je uvek bilo i biće ih. Ali, kada je roditelj prisutan, tada sve izgleda banalno, jer ćemo se svi umešati kada postane gusto. Danas to većina roditelja ne radi. I postane gusto. Samo toj deci niko ne govori: „Stani! Nemoj tako! To nije lepo!“ A Vaše, koje to sluša iz dana u dan, nekako uvek dobije najgore moguće karte!
Onda sam počela da primenjujem jednu lepu tehniku. Pošto ne želim da učim tuđe dete kako treba da se ponaša, nije na odmet da naučim roditelje. Ako neko dete počne da se ponaša kako ne treba, moja ćerka mi priđe i pita me: „Mama, zašto onaj dečak svima otima igračke?“ Prvo što izgovorim je sledeće: „Zato što njegovi roditelji ne znaju kako trebaju da ga vaspitaju!“ To kažem tako da me njegovi roditelji koji sede na drugom kraju kafića sigurno čuju. A onda svojoj ćerki objasnim da ipak postoje izuzeci od onog čuvenog pravila da sa svima treba deliti.
Krivimo društvo i sistem. A zapravo smo krivi mi. Roditelji. Razumem i da je kriza, i da se nema dovoljno para, i da je radno vreme stvarno otišlo u pravcu u kojem ne treba. Razumem sve te izgovore. Ali, ne razumem, koji je izgovor roditelja da ne vodi računa o svojoj deci? Dobrih, manje dobrih i loših je uvek bilo. Naučite decu da se ne zaleću i ne veruju slepo svima. U današnje vreme, biti savršen je daleko od onog „biti dobar“.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
