Mame čija su deca malo porasla su mi govorile: „Biće ti lakše kad krene u vrtić. Imaćeš mnogo više vremena za posao, obaveze i sebe.“ Dok sam mogla da budem sa detetom po ceo dan, nisam imala toliki osećaj krivice. Obavljala sam sve kućne obaveze, ali sam to činila sa njom. Ona je uživala da mi pomaže u širenju veša i pravljenju kolača.
Kako nam deca rastu, shvatamo da su samostalnija. I kao po nekoj naredbi, posvećujemo im manje vremena i pažnje. Sada već mogu sama da jedu, da odu u toalet, da se obuku… Mame hvataju te trenutke, pa operu samo još jedan tanjir, pospreme krevet, uključe mašinu za veš…
Dete nam krene u vrtić. I zaista imamo više vremena za posao i kućne obaveze. Ali, nama ni to nije dovoljno. Kako dobijemo više vremena, tako pronađemo još milion stvari koje treba obaviti. Oduvek sam bila svesna toga. Ali, da li ste svesni kako to utiče na naše mališane? Željni su nas. Toliko im trebamo. Šalju nam poruke svakog dana. A mi ih olako shvatamo.
I danas je bila u vrtiću. Iako je plan bio da pozavršavam sve dok se ona vrati, ja sam naravno našla još nešto. Pitala me je da se igramo. Jednom. Dva puta. Tri puta. Svaki put sam odgovarala da sam zauzeta i da imam posla. Ona se strpljivo vraćala u svoju sobu. Ali, nije odustajala (baš čudno što je toliko uporna i tvrdoglava, kao da nema na koga). Došla je do kuhinje i pitala: „Mama, jel si još uvek zauzeta?“
Tada sam shvatila. Ne vidimo se pola dana. A kad dođe kući, ja i dalje perem prljave sudove, usisavam, širim veš… Kao da će svet propasti ako to ne uradim baš ovog trenutka. A znam da su sve mame takve. Bespotrebno pravimo sebi tenziju. Dok dete strpljivo čeka na nas i vreme koje ćemo mu posvetiti.
Olako shvatamo njihovo detinjstvo. Mislimo da će uvek biti tu. A onda oni porastu. To tako brzo prođe. Više neće da se maze sa nama. Stide se da nas poljube u javnosti. Ne žele više da nam drže ruku dok šetamo, jer su veliki. Počnu da bulje u ekrane televizora, kompjutera, telefona… Imaju tajne. Kriju telefonske razgovore. Zatvaraju vrata od sobe. Imaju svojih interesovanja, prijatelja, hobija koji su daleko drugačiji od naših.
Zato, ispitajte svoje prioritete. Naravno da morate raditi. Ali, posvetite deci što više svog slobodnog vremena. To Vam je najvažniji posao. Sve drugo može da se odloži ili uradi malo kasnije. Njihovo detinjstvo neće čekati.
Obezbedite im lepe uspomene koje će ih uvek vraćati korenima i izmamiti osmeh na lice, bez obzira u kom delu sveta budu živeli. Napravite od njih srećne odrasle ljude. Ne, to nećete učiniti novcem. Koliko god mislili da je on presudan. Jeste važan, ali je mnogo važnija Vaša reč, uteha, razumevanje, zagrljaj, podrška, vetar u leđa… Ukratko, sve ono što im možete pružiti kada im posvetite svoje vreme.
U pravu ste. Može se i bez toga. Što smo samostalniji i što nas život više pritiska, postajemo jači. Ali, složićete se da postoji ogromna razlika između onih koji su imali bezbrižno detinjstvo i podršku svojih roditelja u svakom trenutku i onih koji nisu imali tu sreću. Podarite svojoj deci ono najvažnije – Vaše vreme!
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
