Koliko puta tokom dana izgovarate čuvene roditeljske rečenice: „Nemoj to da radiš! Ne smeš to da diraš! Nemoj ići tamo! Stani! Pazi! Slomićeš to! Pokvasićeš se! Vidiš li šta si uradio?!“ Branimo im neke banalne stvari, jer se plašimo da ne padnu ili se ne povrede, a dopuštamo im da postanu mali diktatori koji vode glavnu reč u kući. Ispunjavamo im sve želje koje se tiču materijalnih stvari, a branimo one osnovne, ljudske, dečije…
Koliko roditelja bi danas dopustilo deci da se igraju vatrom? Koliko njih bi dopustilo da deca okreče jedan zid u dvorištu? Isto je i sa košenjem trave, farbanjem ograde, penjanjem na drvo ili bilo kojom drugom aktivnošću koja zahteva malo spretnosti i sposobnosti. Kad god trebamo nešto da uradimo, ne dozvoljavamo deci da nam pomognu. Govorimo im kako su još uvek mali za to. Iako trogodišnje dete želi da nam pomogne u pranju suđa, mi uzvraćamo odbijanjem, objašnjavajući da se može slomiti čaša ili će biti poplave u kuhinji.
To je ogromna greška. Deca su po prirodi radoznala. Žele da isprobaju svaku novu stvar. Nisu svesna opasnosti koja vreba. Naravno da ćemo biti prisutni i paziti da se ne povrede. Ali, nemojmo im uskratiti svaku aktivnost koja zahteva veći fizički angažman i procenjivanje. Razmislite malo. Kakvo ste Vi detinjstvo imali? Da li ste imali zabrana te vrste? Ja se sećam igranja u blatu i prašini. Niko mi nije govorio kako ću se isprljati. I niko od toga nije pravio problem beskonačnih razmera. Bila sam prljava. Okupali su me i presvukli kada sam ušla u kuću. I bili smo hiljadu puta zdraviji od današnje dece. Provodili smo vreme napolju. Današnji roditelji su postali paranoidni. Mislimo da opasnost vreba iza svakog ugla. Da li je to stvarno tako?
Kako bi deca izrasla u sposobne, samouverene i samostalne ljude moraju eksperimentisati. Moraju grešiti i učiti na svojim greškama. Moraju pasti. Moraju naučiti kako se pali vatra, kosi trava, sakuplja lišće, pere posuđe… Pa šta ako su još uvek mala? Pustite ih da nahrane kućnog ljubimca. Naučite ih odgovornosti. Sve što možete, radite zajedno. Pustite ih da Vam pomažu u kućnim poslovima. Verovatno ćete posle njihovog učešća imati još više posla, nego da ste sve uradili sami. Pa šta?! U pitanju je Vaše dete. Kad smo sebi natovarili toliko obaveza, barem neke od njih uradite zajedno sa svojim detetom. Biće Vam zahvalno.
Kada malo porastu, čudimo se zbog čega ne žele da učestvuju u određenim kućnim poslovima. Pa naravno da neće! Sasekli smo im svaku želju u samom korenu! Konstantno smo im slali poruke: „Pusti sine! Mama će to! Ne znaš ti još! Ne možeš! Ne smeš!“ I posle određenog vremena su u to i poverovali. Samopouzdanje im je opalo, umesto da raste iz dana u dan. I ko je na kraju kriv za to?
Deca najviše uče u aktivnostima koja imaju barem malu dozu rizika u sebi. Vole opasnost (naravno, bićete pored njih i čuvati ih). Vole stvari koje nisu svakidašnje. Vole neizvesnost. Vole raznolikost. Pustite ih da se opeku na malim stvarima, kako kasnije ne bi učinila mnogo veću štetu. Ranije nije bilo toliko igračaka. Sami smo smišljali igre, pomagali svojim roditeljima i retko kad smo mogli reći: „Dosadno mi je.“ Čak i kad smo to izgovorili, roditelji bi nam odmah našli obavezu kojoj se možemo posvetiti.
Odvojite ih od televizora, računara, telefona… Izađite u dvorište. Ako živite u gradu, idite u prvi park i pustite ih da budu prljava i radoznala. To je jedini način da vaspitate srećno i zdravo dete. Opustite se. Imajte poverenja u svoje dete. Nije toliko nesposobno i malo kao što mi roditelji mislimo.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
