Za svoju decu bismo uradili sve. Imamo snage i strpljenja za tri osobe, dva posla i bezbroj neprospavanih noći. Dok su mali, brinemo se da li su dovoljno jeli. Premoreni smo i želeli bismo malo više sna. Iznerviramo se kada nas nisu poslušali i sklonili svoje igračke. Umorni smo od brisanja dečijih otisaka sa staklenih vrata i prozora. Pobesnimo kada nam kažu svoje prvo: „Neću!“
Sve više roditelja nema novca za neke neophodne stvari. Rastrgani su između dva posla i dečijih želja. Sa jedne strane brinemo zato što im ne možemo priuštiti tu preskupu igračku koja se reklamira na svim televizijskm kanalima, a sa druge strane zato što nemamo kad da budemo sa njima.
I tako, kako deca rastu, tako su naše brige i strahovi sve veći. Dok je bila mala, brinulo me je to što je lepo vaspitana i nije htela da uzvrati bahatom dečaku koji je udario na igralištu, bez obzira što sam joj hiljadu puta ponovila da se mora sama suprotstaviti.
Sada, dok slušam i čitam o tinejdžerima koji ne znaju šta će sami sa sobom od besa i nezadovoljstva koje osećaju, pitam se, kako li ću je naučiti da se odupre lošim i bezobzirnim osobama kojih je sve više? Pitam se, šta li se njima dogodilo? Kakvo li su detinjstvo imali kada mogu da budu toliko besni? Gde su bili njihovi roditelji? Da li je bolje imati jedan posao i malu platu, gde jedva sastavljate kraj sa krajem? Ili je bolje raditi od jutra do sutra gde roditelji nemaju vremena da se posvete deci, osim one čuvene rečenice: „Laku noć ljubavi, lepo spavaj.“
Najlakše je biti roditelj koji će svoje nezadovoljstvo sa posla donositi kući. Čim dete bude napravilo i najmanju grešku, imaćemo opravdanja za nervozom i kaznom. Sa druge strane, sve je više roditelja čija su deca pošteđena svega. Nemaju obaveza, ni odgovornosti. Ne znaju sami da se snađu ni u čemu.
Vaša deca neće postati ono što Vi želite. Ukoliko želite da budu jaka i odgovorna, a Vi se bojite i najmanjeg rizika, već ste omanuli. Ukoliko želite da budu vedra i nasmejana, a Vama sve smeta, stalno ste natmureni i nezadovoljni, Vaše dete će verovatno biti sličnog kova. Da, neke stvari se stiču genetikom. Urođene su. Međutim, mnogo toga se stiče vremenom. Deca uče od nas. Posmatraju nas. Gledaju i slušaju kako se ponašamo u problematičnim situacijama punih prepreka.
Zato, umesto da brinete oko svakodnevnih nevažnih sitnica, bolje razmislite kakav primer pružate svom detetu. Da li će ono znati da se snađe? Da li će uzvratiti istom merom drugaricama koje je maltretiraju u razredu? Da li će znati da ustane i kaže: „Dosta je!“
Da li će poštovati starije? Da li će imati strpljenja i snage za sve prepreke koje joj se budu našle pred nogama? Da li će imati dovoljno motivacije da stremi ka onome što želi ili će joj neki namazani mangup srušiti snove? Da li će se plašiti da bude drugačija od svih i pratiti najglasniju gomilu? Da li će znati da kaže: „Ne!“
Nemojte misliti da ćete uvek biti tu da zaštitite svoju decu! Učite ih važnim stvarima. Učite ih da budu poštena, iskrena i dobra, ali i dovoljno bezobrazna ukoliko za tim ima potrebe! Naučite ih da izražavaju svoje mišljenje, bez obzira koliko je roditeljski posao teži kada Vas ne slušaju po svaku cenu. Naučite ih da budu jaka i uporna, ali i da okrenu leđa i odu kada za to ima potrebe i kada su isprobala sve druge načine! Učite decu važnim životnim lekcijama! Ne zamarajte se glupostima! Njihovo detinjstvo će tako brzo proći!
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
