Ne postoji osoba koja se, barem jednom u životu, nije susrela sa osećanjem tuge, besa, bola, razočarenja ili bilo kojom vrstom straha. Tada se osećamo nemoćnim da bilo šta promenimo. Želimo da što pre prođe taj ružan osećaj i veliki broj ljudi ima ogromnu potrebu da sve to skloni negde sa strane. U trenutku biva lakše. Ne razmišljamo o onome što nas muči. Pretrpavamo se različitim poslovima i obavezama kako ne bismo razmišljali o problemu koji imamo.
Smejemo se. Šalimo. Izgledamo najbolje što možemo. Kada nas neko blizak pita kako smo, mi odgovaramo: „Dobro! Odlično! Super!“ Ne želimo nikog da opterećujemo, jer se ljudi ne osećaju prijatno u društvu osobe koja se stalno žali. To je, možda, tako. Rekla bih da, pre svega, zavisi od situacije do situacije. Naravno da ne trebate svima pričati o svojim problemima i osećanjima, ali bliske osobe su tu zato što im je stalo do nas. Lakše je kada se ispričamo sa nekim, čujemo drugo mišljenje ili savet. Ponekad je lakše samo da nas neko sasluša.
Ukoliko potiskivanje emocija postane svakodnevni način kojim se suočavate sa stresom i preprekama, nemojte misliti da nećete pući. Pući ćete mnogo više i burnije nego da ste ih izrazili na bilo koji način – pričom, plakanjem, prihvatanjem… Postoji niz simptoma koji se mogu javiti zbog potisnutih emocija. Većina ljudi ih, zapravo, ne dovodi u vezu sa pravim uzrokom.
Da li ste ikad pomislili da imate visok krvni pritisak zato što godinama niste izražavali svoje emocije otvoreno i iskreno? Da li ste pomislili da su Vaše glavobolje izazvane problemima sa kojima niste imali snage da se suočite? Čir na želucu je još jedan simptom koji se često povezuje sa hroničnim doživljavanjem ogromne doze stresa… Pitamo se: „Otkud sad to? Ne pijem, ne pušim, hranim se zdravo.“ Nije dovoljno voditi računa samo o fizičkom zdravlju, jer je psihičko i te kako važno!
Da li osećate da nemate volje ni za šta? Nekako ste lenji, ne radi Vam se ništa, ne želite da izlazite, nije Vam do druženja… Niste u stanju da obavljate sve one zadatke koje ste ranije sa lakoćom radili? Zapitajte se, zbog čega je to tako? Da li ste plakali kada ste se susreli sa teškim gubitkom? Ili ste mislili da je plakanje rezervisano samo za slabe osobe? Da li ste sa nekim razgovarali o tome? Da li ste godinama potiskivali bes zbog određene nepravde, jer ste smatrali da ga nije pristojno pokazati? Sve to može dovesti i do depresivnog raspoloženja, uz uticaj još nekih faktora.
Da li se često opterećujete pitanjem: „Šta ako…?“ Razmišljate o brojnim neodgovarajućim mogućnostima od kojih ne mora nijedna da se dogodi. „Predviđate“ sebi neuspeh, smatrate da niste dovoljno dobri, snažni, čvrsti, arogantni… Počinjete svega da se plašite… Napeti ste i osećate strah, a ne znate ni sami zbog čega… U tom slučaju, možete biti anksiozni zbog nečega što ste dugo vremena potiskivali…
Generalno, naš mentalitet je zaista problematičan… Radije bismo se mučili i ćutali o problemu, nego da neko sazna da ga imamo. Suviše smo opterećeni tuđim mišljenjem. Prikazujemo se u nekom savršenom svetlu i ne želimo nikom, pa ni sebi, pokazati da to nije tako. Vremenom počinjemo da verujemo u sve to. Prestanemo da komuniciramo čak i sami sa sobom. Lažemo sebe i, što je najgore, mi zaista verujemo u sve te laži. Zapitajte se: „Šta se dešava sa mnom? Zbog čega sam tužan, zabrinut, neraspoložen? Šta je ono što želim? Šta me sprečava u postizanju željenog cilja? Na koga sam ljut? Ko me je povredio?“ Budite u dodiru sa svojim emocijama. Svaka od njih, pa čak i ona negativna, se može izraziti na zdrav i društveno prihvatljiv način. A tada će Vas mnogo brže proći nego kad je zakopate ispod svih tih slojeva…
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
