Život ponekad zaista može biti težak. Svačija priča je drugačija i uvek je najgora ona koja se dešava nama. Kada razgovarate sa svojim najboljim prijateljima, sigurno se borite. On Vam ispriča: „Jao, da znaš šta mi se danas dogodilo!“ Čim ga saslušate, nastavljate: „Ma nije to ništa, da čuješ kakav mi je dan bio na poslu!“ Kao da se trkate čiji je život gori i čije su obaveze teže.
Kada postanete roditelj, shvatate da gubite onu spontanost i opuštenost koju ste imali ranije. Sada niste u pitanju samo Vi. Sve što radite, radite onoliko puta koliko dece imate. I ponekad zaista bude naporno i teško. Zbog toga morate voditi računa kako pričate i kakve reakcije imate.
Na primer, ukoliko stalno govorite koliko je sve teško i naporno, Vaše dete može početi identično da se oseća. Iako je ono još uvek malo i ništa mu ne pada teško, od njega možete čuti rečenice koje bi izgovorila mnogo starija osoba.
Nepravda se događa svima. Nekom manje, nekom više. Izuzev specijalnih situacija i poslova, nepravde su zapravo splet okolnosti. Vodite računa da Vaše dete ne sluša sledeće rečenice od Vas: „Ovo samo meni može da se dogodi! To mi je namerno uradio! Neko mi je to namestio! Prijatelji su se urotili protiv mene! Sigurno me ogovaraju iza leđa!“ Iako postoje zaista teške i opasne situacije, nemojte izgovarati olako ove rečenice. Vaše dete može početi da se plaši svega što se oko njega dešava. Nepoverenje će mu biti jedino osećanje koje se javlja u prisutvu drugih ljudi.
Vodite računa kako rešavate probleme ispred svoje dece. Ukoliko smatrate da se ceo svet urotio protiv Vas kako bi Vam stavio određeni problem na grbaču, stvorićete ogroman teret svom sopstvenom detetu. Svi problemi su rešivi na ovaj ili onaj način. Za rešavanje je ponekad potrebna smirenost, određena veština, ali ponekad i samo vreme. Naučite svoju decu ovoj veštini, jer je to jedna od prepreka koja će im se dešavati možda i svakodnevno.
Budite optimisti. Od izuzetne je važnosti način na koji posmatrate svet oko sebe. Ukoliko obraćate pažnju samo na negativne stvari, Vaše dete će učiniti to isto. Možda mislite da niste takvi, ali počnimo od jednostavnog odlaska u park. Sigurno izgovarate ove ili slične rečenice: „Nemoj se penjati, pašćeš! Nemoj ići u pesak, uprljaćeš se! Nemoj ići u travu, mogu te izujedati mravi! Nemoj prilaziti psu, uješće te!“
Dete mora učiti da bude samostalno. I naravno da ćete mu reći da ne ide na put gde se odvija intenzivan saobraćaj ili da obrati pažnju kada prelazi pešački prelaz. Ali, nije sve oko nas opasno! Vremena se jesu promenila! Mnogo su opasnija nego što je to nekad bilo. Ali, to ne mora da znači da nam deca celog života moraju živeti u grču.
Kada je teško, budite im podrška. Naučite ih da mogu da odu i istražuju, ali se uvek mogu vratiti i tražiti pomoć od Vas. Bez obzira da li je to jednogodišnjak koji je otišao sam do tobogana ili je u pitanju devetnaestogodišnjak koji upisuje fakultet u drugom gradu.
Vodite računa da ne prenosite baš sve svoje strahove svojoj deci. Složićete se da su neki opravdani, ali mnogi nisu, već su rezultat Vašeg ličnog iskustva. To ne znači da Vas čeka opasnost na svakom ćošku.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
