Teško se živi. Porodice jedva preživljavaju do sledeće plate. Zbog toga svi rade nešto dodatno. A niko ne provodi vreme sa svojom decom. Složiću se da je teško. Naši roditelji su imali para ukoliko su hteli da rade. I oni su crkavali od posla. Ali, barem su znali zbog čega se trude.
Danas to nije tako. Mnogi su nezaposleni ili rade za male plate. Ali, deca sve uče od Vas. Ako ste Vi osoba koja obraća pažnju na nove telefone, modernu garderobu, markirane tašne i cipele, takav stav prenosite i svom detetu.
Ono će smatrati da se ne može živeti bez četiri televizora u kući. Kako to da nemate TV u dečijoj sobi? Zar to nije čudno i neobično? Nije! Samo smo malo razmazili današnje generacije. Ranije nije bilo toliko proizvoda. Imali smo jedan, eventualno dva u ponudi. I niko se nije zamarao markama, proizvođačima… Nismo znali za bolje.
Međutim, nije to ono što me brine. Brine me što smo svi ušli u taj voz koji se ogromnom brzinom kreće nizbrdo. Kada razgovarate sa roditeljima, više se niko ne žali što malo vremena provodi sa svojom decom. Navikli smo da uživamo. Sada već mnogi imaju ženu koja će im spremati stan, decu hranimo brzom hranom, bake i deke su nam stalno pri ruci. Imamo vremena i da treniramo i ispijamo kafe svaki drugi dan sa koleginicama i starim prijateljima.
Ne znamo više da uživamo. Udaljili smo se jedni od drugih. Teško nam je uživamo čak i sa sopstvenom porodicom. Ima toliko roditelja koji idu sami na letovanje, a decu ostavljaju kod deke i bake na čuvanje. Postali smo generacija koja mora da odmori od roditeljstva.
Nemojte me pogrešno razumeti. S’vremena na vreme je i te kako potrebno da napunimo baterije. Ali, sve je više bračnih parova koji odvojeno idu na odmor. Te jedan ostaje sa decom, dok drugi odmara i obrnuto.
Šaljemo pogrešne poruke. Gradimo izobličene vrednosti. Smatramo da vrtići i škole moraju da vaspitavaju našu decu. Žalimo se kada naše dete dobije slabu ocenu. Zaista mnogo toga treba promeniti. U celom društvu i celom sistemu. Ali, počnimo od nas. Zapitajte se da li Vi možete nešto da uradite kako bi Vaša deca bila drugačija?
Da li je zaista potrebno sve to što kupujete svojoj deci? Sobe su im prepune igračaka, telefona, svakojakih video igrica… Više ne znaju da se snađu bez bežičnog interneta. To je nešto što je postalo normalno čak i u kafićima, restoranima, odmaralištima…Pa čekajte, zašto ste došli? Da se odmorite i družite ili da visite po internetu? Jer, to možete i kod kuće, zar ne?
Deca su nam gojazna. Ne kreću se, ne izlaze dovoljno, ne bave se sportom. Ne provode vreme sa svojim roditeljima koji trebaju da im pruže oslonac u svemu. A onda se bunimo kada odrastu. Osećaj krivice svakako imamo. Ali, tužno je što ga imamo zato što ne možemo da priuštimo deci sve što požele, a ne zato što mi nemamo uslova da provedemo više vremena sa njima.
Pa čak i ako pravilno vaspitate svoje dete, koje ne obraća pažnju na novu tehnologiju i markiranu garderobu, polovina odeljenja će ga prozivati zbog toga. On se neće isticati po tome što mu dobro ide matematika ili je uspešan u nekom sportu. On će se istaći kao učenik koji nema markirane patike. A za to ne možete kriviti decu. Od nekog su morala da nauče da vrednuju materijalne stvari, umesto inteligencije, veština i sposobnosti.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
